Српска читаоница "Лаза Костић" у Сомбору обележава 140 година од изградње

Сабери, одузми... испадне да се повезаност, најмањи заједнички садржалац тих података налази баш у тим читаоницама којима је вихорење историје (пре)често одузимало придев „српска“, па некако следујући чувени наш инат, урођену пречанску наваду да се хоће оно што се, ето баш „заузинат“ и неће у таквим варошима испиле потоњи великани.

И онда дођу потомци, који, ако већ не раскартају и у ветар разнесу оно што су им преци стварали деценијама и вековима или у данашње доба, Боже сачувај и саклони, сруше и подигну неку бетонску кутију пилићарски намењену оној ради-троши-спавај-ради савременој мантри, подвижништво предака сведу на просту форму. Пише свашта, ал’ се нико на тарабу не залеће, па тако у Сомбору нововеки читаоничари ових дана прославише тачно 140 година од изградње здања српске читаонице „Лаза Костић“, коју подигоше дични сомборски српски мужеви на ползу народу и његовом описмењавању и привођењу лепој књижевној речи. Рекосмо, ових дана, тачније 9. децембра, јер су потомци тих дичних Сомбораца омашили јубилеј за неколико дана, очигледно заборавивши да је лепо еклектичко здање први пут по својој изградњи љубитељима лепе националне речи  двери своје отворило на свечаре Светог Андреја Првозваног, који се у то доба, дакле доба краја 19. века, славио 12. децембра, један дан раније него ли данас.

Како било, тек протекло је обележавање јубилеја у свечарској атмосфери, поделиле се неке захвалнице, обратили се и високи гости величајући у пригодним беседама значај Спрске читаонице која носи име великог Лазе, сомборског домазета, српског песничког трибуна, који је и сам столовао као председник девет година у здању подигнутом још 1882. године за свега неколико месеци, о чему се жељни подсећања на златно доба просперитета ове вароши најподробније могу обавестити на сајту „Равноплов“, овдашњег хроничара варошког Милана Степановића. Подсећа Милан да је цигли и малтеру, крову и подруму здања на углу Главног и Соларског сокака prеthodilo оснивање Читаонице српске још у предреволуционарној 1845. години, не би ли се „Сомборци из словесног свог дремежа пробудили“ како је тада јављао сомборски дописник „Сербских народних новина“ Александар Стојачковић, будући српски повесничар и политичар.

За првог председника изабран је, тада већ добрано остарели стари сомборски парох Аврам Максимовић, састављач првог српског пчеларског приручника, штампаног још 1810. године, који је, својевремено, имао пресудну улогу у иницијативи за пресељење Српске учитељске школе - Препарандије из Сентандреје у Сомбор 1816. године. Због целе револуционарне фертутме Устав сомборске Српске читаонице одобрен је од градских власти тек у априлу 1846. године, а фебруара 1847. тадашњи аустријски император Фердинанд потврдио је овај документ према коме је чланом читаонице могао постати само онај грађанин чији су „поштење, доброта и правичност његови осведочени“. Кад су већ постигли свој наум, инертни сомборски Срби, брзо су се охладили од учешћа у активнијем раду Читаонице која се сељакала од зграде Препарандије, преко палате „Ин форо“ до такозване „протине куће“ на Тргу Светог Ђорђа, те су време у њој далеко више прекраћивали картањем него националним просветним прегнућем, због чега је 1881. покренута и никада завршена истрага.

- Након више деценија сељакања Читаонице, о Божићу 1881. сомборски српски прваци окупљени у кући Симе Бикара договорили су се да подигну стално читаоничко здање. Сима Бикар је предложио да се купи посед са кућом браће Шлисер, у самом средишту града, на углу Соларског сокака и Главне улице, у непосредном суседству нешто раније саграђене палате Јулија Семзеа - подсећа савремене Сомборце Милан Степановић. - Земљиште и кућа купљени су од браће Шлисер за 7.700 форинти, а истовремено је читаоничка скупштина основала седмочлани „Одбор за зидање Читаонице“, на чијем челу се налазио Јустин Коњовић. Одбор је крајем јануара 1882. усвојио предлог да читаоничко здање буде подигнуто још исте године. У темеље је постављена повеља о зидању. Архитектонски нацрт начинио је пештански архитекта Леополд Децер, а зграду је, за износ од 24.000 форинти, сазидао Ференц Децер, који је те године руководио и завршним радовима на обнови и проширењу зграде Жупаније.

Пролазила је бројне мене Српска читаоница, послератно јој се укидао и српски идентитет, доминирали су у њој и више преферансу него књижевности склони читаоничари, бивала је оронула и обнављана, пуста и пуна жагора, отимале се о њено руковођење разне струје, али њен траг у колективном сећању овдашњих Срба није могло ништа да избрише. За надати се да и неће.

Милић Миљеновић