МОЈ НОВИ САД: Београђани о Новом Саду

Рекао бих да Београђани у Новом Саду траже све оно што им (повремено или увек) недостаје у њиховом родном граду, па им онда ту све делује некако ”много боље”, понекад и ”идеално”. Управо зато што нам је новосадска прича коректив и нека врста ”позитива” за све оно што сматрамо негативним у граду смештеном на ушћу Саве у Дунав.

Наше саобраћајне гужве, претрпаност (превелики број становника, што чини Београд својеврсним ”сабирним центром”), недовољно добра инфраструктура, чувена београдска нервоза (која се, парадоксално, комбинује са сасвим супротним осећањима меланхолије и лежерности), велика самокритичност, која уме да све у Београду сведе само на лоше стране и стална разочарења; амазонски самоуверене девојке и жене; претерана ”политичност” и усађено бунтовништво; густи смог и све мање зелених површина (ту се, сви, са тугом и гневом и данас сећамо оних посечених платана у Булевару краља Александра, тобоже због ”објективних разлога” и ”болесних садница”, а, у ствари: кобном одлуком екипе која је на пролеће 2010. добила тендерски посао намештања нових трамвајских шина у највећој и најдужој ”старобеоградској” улици)…

Има много најразличитијих разлога за ово београдско исцелитељско измицање из своје урбане колевке, али се све своди, углавном, на трагање за већим миром, спокојем, зеленилом и, пре свега, још увек сачуваном варошком душом непролазно шармантног Новог Сада.

У Београду је шарм најчешће везан за људе, праве чаробњаке ведрине (попут Александра Дерока, Либера Марконија, Зорана Радмиловића, Паје Вујисића, Богдана Тирнанића, Јована Ћирилова, Михиза, Ршума, Душана Прелевића, Моме Капора, Дулета Савића, Мире Бобић, Аце Стојановића, Владимира Ђурића Ђуре...), а у Новом Саду је то, превасходно, ипак — резултат читавог града, његове парковске, уличне и музејске целине (а не само посебно осмехнутих Новосађана, попут Мике Антића или Ђорђа Балашевића). Нови Сад се показао као идеално пројектована ”колективна личност”, где се скоро па сви његови становници заједнички потписују као сведоци и браниоци ”душе града”. И нико није много важнији, ни посебно значајнији од својих мање познатих суграђана...

Ако је Београд познат по ”фаст-фуду”, у Новом Саду се осећа рајски, салашарски дух ”слоу-фуда”; корак који гази новосадским асфалтом је краћи, лакши и радозналији од свог београдског парњака; а, уместо њих неколико, у рукама Новосађанки је, најчешће, само по једна кеса из продавнице (логиком ”избора” уместо ”гомилања”, где квалитет срећно надилази квантитет, а ”сој” јуначки побеђује ”број”).

Од Штранда па до Дунавског парка је много мање мрких и пркосних погледа, оног хипер-урбаног београђанистичког неповерења и (наизглед) западњачки прорачунате хладноће, а то има своје директне последице, и по један и по други град. Обликују се различити приступи животу и његовом смислу, са много више несаломљивог поверења и дечије вере у оном новосадском случају.

Све то не смета правим Београђанима, који без пардона цене и поштују могућност сопственог, макар повременог опоравка на новосадској обали Дунава, једне од неколико древних рајских река (како се приповеда, а, све чешће, у то и верује)...

Београд са захвалношћу памти своје великане дошле однекуд из Новог Сада: од Јове Змаја и Слободана Јовановића, Ђуре и Милета Јакшића, Пере Добриновића и Васе Ешкићевића, Светислава Стефановића и Милице Стојадиновић Српкиње, генијалног Кодера и ерудитског ума Сретена Марића, преко Мире Бањац и Милана Гуровића, па на даље. 

Уосталом и Душко Радовић, родом Нишлија, је у свој Београд дошао са те, северне стране (као гимназијалац из Суботице), а из Новог Сада је и, одавно заборављени, деветнаестовековни књижевник (и краљевски капетан) по имену Јован БЕОГРАДАЦ!      

П. С.

Морам овде да поменем и једну дрску, геопоетичку ”крађу”, када је Милош Црњански Сремске Карловце назвао ”љубавним предграђем Београда” (и тако насловио један од својих најромантичнијих есеја).

То за кога су се ”удали” Сремски Карловци, нек’ остане отворено питање за сваког родољубавног песника и путника, јер је и даље могуће да неко довољно духовито (са сремске и бачке стране) одговори Банаћанину Милошу (пореклом из Иланџе и родом из Чонграда) и врати овај чудесни градић, некадашњи центар свеколике српске духовности, његовој петроварадинској и новосадској матици.

Драгослав Бокан