MOJ NOVI SAD: Beograđani o Novom Sadu
Pre mog dolaska u Novi Sad sam tamo išao povremeno, bez posebnih razloga, radoznalo i ljubopitivo.
Rekao bih da Beograđani u Novom Sadu traže sve ono što im (povremeno ili uvek) nedostaje u njihovom rodnom gradu, pa im onda tu sve deluje nekako ”mnogo bolje”, ponekad i ”idealno”. Upravo zato što nam je novosadska priča korektiv i neka vrsta ”pozitiva” za sve ono što smatramo negativnim u gradu smeštenom na ušću Save u Dunav.
Naše saobraćajne gužve, pretrpanost (preveliki broj stanovnika, što čini Beograd svojevrsnim ”sabirnim centrom”), nedovoljno dobra infrastruktura, čuvena beogradska nervoza (koja se, paradoksalno, kombinuje sa sasvim suprotnim osećanjima melanholije i ležernosti), velika samokritičnost, koja ume da sve u Beogradu svede samo na loše strane i stalna razočarenja; amazonski samouverene devojke i žene; preterana ”političnost” i usađeno buntovništvo; gusti smog i sve manje zelenih površina (tu se, svi, sa tugom i gnevom i danas sećamo onih posečenih platana u Bulevaru kralja Aleksandra, tobože zbog ”objektivnih razloga” i ”bolesnih sadnica”, a, u stvari: kobnom odlukom ekipe koja je na proleće 2010. dobila tenderski posao nameštanja novih tramvajskih šina u najvećoj i najdužoj ”starobeogradskoj” ulici)…
Ima mnogo najrazličitijih razloga za ovo beogradsko isceliteljsko izmicanje iz svoje urbane kolevke, ali se sve svodi, uglavnom, na traganje za većim mirom, spokojem, zelenilom i, pre svega, još uvek sačuvanom varoškom dušom neprolazno šarmantnog Novog Sada.
U Beogradu je šarm najčešće vezan za ljude, prave čarobnjake vedrine (poput Aleksandra Deroka, Libera Markonija, Zorana Radmilovića, Paje Vujisića, Bogdana Tirnanića, Jovana Ćirilova, Mihiza, Ršuma, Dušana Prelevića, Mome Kapora, Duleta Savića, Mire Bobić, Ace Stojanovića, Vladimira Đurića Đure...), a u Novom Sadu je to, prevashodno, ipak — rezultat čitavog grada, njegove parkovske, ulične i muzejske celine (a ne samo posebno osmehnutih Novosađana, poput Mike Antića ili Đorđa Balaševića). Novi Sad se pokazao kao idealno projektovana ”kolektivna ličnost”, gde se skoro pa svi njegovi stanovnici zajednički potpisuju kao svedoci i branioci ”duše grada”. I niko nije mnogo važniji, ni posebno značajniji od svojih manje poznatih sugrađana...
Ako je Beograd poznat po ”fast-fudu”, u Novom Sadu se oseća rajski, salašarski duh ”slou-fuda”; korak koji gazi novosadskim asfaltom je kraći, lakši i radoznaliji od svog beogradskog parnjaka; a, umesto njih nekoliko, u rukama Novosađanki je, najčešće, samo po jedna kesa iz prodavnice (logikom ”izbora” umesto ”gomilanja”, gde kvalitet srećno nadilazi kvantitet, a ”soj” junački pobeđuje ”broj”).
Od Štranda pa do Dunavskog parka je mnogo manje mrkih i prkosnih pogleda, onog hiper-urbanog beograđanističkog nepoverenja i (naizgled) zapadnjački proračunate hladnoće, a to ima svoje direktne posledice, i po jedan i po drugi grad. Oblikuju se različiti pristupi životu i njegovom smislu, sa mnogo više nesalomljivog poverenja i dečije vere u onom novosadskom slučaju.
Sve to ne smeta pravim Beograđanima, koji bez pardona cene i poštuju mogućnost sopstvenog, makar povremenog oporavka na novosadskoj obali Dunava, jedne od nekoliko drevnih rajskih reka (kako se pripoveda, a, sve češće, u to i veruje)...
Beograd sa zahvalnošću pamti svoje velikane došle odnekud iz Novog Sada: od Jove Zmaja i Slobodana Jovanovića, Đure i Mileta Jakšića, Pere Dobrinovića i Vase Eškićevića, Svetislava Stefanovića i Milice Stojadinović Srpkinje, genijalnog Kodera i eruditskog uma Sretena Marića, preko Mire Banjac i Milana Gurovića, pa na dalje.
Uostalom i Duško Radović, rodom Nišlija, je u svoj Beograd došao sa te, severne strane (kao gimnazijalac iz Subotice), a iz Novog Sada je i, odavno zaboravljeni, devetnaestovekovni književnik (i kraljevski kapetan) po imenu Jovan BEOGRADAC!
P. S.
Moram ovde da pomenem i jednu drsku, geopoetičku ”krađu”, kada je Miloš Crnjanski Sremske Karlovce nazvao ”ljubavnim predgrađem Beograda” (i tako naslovio jedan od svojih najromantičnijih eseja).
To za koga su se ”udali” Sremski Karlovci, nek’ ostane otvoreno pitanje za svakog rodoljubavnog pesnika i putnika, jer je i dalje moguće da neko dovoljno duhovito (sa sremske i bačke strane) odgovori Banaćaninu Milošu (poreklom iz Ilandže i rodom iz Čongrada) i vrati ovaj čudesni gradić, nekadašnji centar svekolike srpske duhovnosti, njegovoj petrovaradinskoj i novosadskoj matici.
Dragoslav Bokan