БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ Товаришево:  Преко Моста мог детињства до станице без возова

У објекту очигледно живе људи, судећи по предметима у дворишту, баве се скупљањем секундарних сировина. Пар десетина метара десно филмска сцена - неколико спаљених аутомобила леже један поред другог. Очигледно неко сакупља олупине возила настрадалих у тешким саобраћајним несрећама.

Товаришево се као насељено место по први пут спомиње 1650. године, под именом Стоварили, из којег ће неколико деценије касније настати данашњи назив села.

Поједини историчари као основу за настанак имена села узимају словенску реч товар (благо или иметак), али по причама староседеоца и чињеници да се село помиње пре Велике сеобе Срба (1690), насеље највероватније добија име од речи „Стовариште“, а по народном „Товариште“, по месту где је истоварано дрво приликом крчења околних шума.

Међутим, знатно раније, још од 13. века у околини данашњег Товаришева постојала су насељена места. Најстарија места за која се зна била су: Банча или Нађбанча, Добра, Миндсент, Каполч, Мачал или Машал, Сеплак или Сиплак, Шапин – Шапинац и Суљковача – Суљковац, Бариш-Бареш.

Први писани подаци о селу (1715) показују да је насеље имало организовану месну власт, а први судија-кнез општинске власти у Товаришеву био је Мирчета Корполар (Каплар). Већ од 1753. датирају писани подаци да у селу постоји српска школа, а 1788. и школска зграда. У документима је остало забележено да од 1792. у селу постојала противпожарна опрема.

Са растом броја немачког живља, који у размаку од 70 година постепено долази у село, прекопута православне цркве Светог Григорија Богослова, 1882. завршена је изградња римокатоличке цркве Светог Карла Бормијског.

Још од 1810. ради Ватрогасно друштво, а први стални лекар налази се у селу од 1910. Прва српска земљорадничка задруга за међусобно помагање и штедњу основана је 12. марта 1905. а имала је и сопствену библиотеку са више од 2.000 књига. Исте године кроз Товаришево је урађена и макадамска калдрма Бачка Паланка-Оџаци, а три године касније кроз село је прошао први воз на релацији Нова Паланка–Каравуково. Те године саграђен је и први тврди пут до железничке станице. Око 1911. године Марина Бугарски је ископала први артешки бунар и продавала воду.

Током Првог светског рата мобилисани су скоро сви одрасли мушарци. Око 250 њих учествује у биткама на разним фронтовима, а погинуло их је или умро око 20. Велики број мобилисаних Товаришана (око 60) дезертирао је из Аустроугарске војске, пребегао у руско заробљеништво и пријавио се у добровољце.

Једна чета на челу са поручником Српске војске Јевремом Младеновићем улази у Товаришево 11. новембра 1918. а убрзо престаје и Аустроугарска политичка власт. После Првог светског рата Товаришево припада Бачкој области, а од 1929. Дунавској бановини и Бачкопаланачком срезу.

Одмах после Великог рата у селу су по први пут одигране позоришне представе, приказане прве филмске пројекције, активно је радио хор и тамбурашки оркестар, формиран фудбалски клуб. После 1930. у селу раде три фабрике кудеље.

После Априлског рата 1941. у које су погинула тројица Товаришана, 13. априла у село улази мађарска хортијевска војска. Убрзо су из села протерали око 60 породица добровољаца из Првог светског рата. Озрен Бингулац народни Трибун, управитељ школе из Товаришева, каснији првак Опере СНП у Новом Саду, са највиђенијим Србима су одведени у Дахау, а поручник Младеновић је стрељан.

На Краљевском ратном речном броду „Драва” на Дунаву поред 78 својих другова гине и Светозар Ранко Микић, морнар на том броду (који је потопљен 13.априла 1941. код Челарева и који је оборио 13 немачких авиона у априлском рату)…

У Товаришеву је све време рата било неколико партизанских база (база „Вишња“ на Радонићевом салашу, база код Кривокућиних - „база број два”), где су се крили партизани и илегалци и одакле су се смишљале акције.

1943/44. мађарска окупациона власт је спровела насилну мобилизацију Срба староседелаца рођених од 1920. до 1923. и послала их на Руски фронт. Њих двадесетак се пробило до совјетских јединица, и при том пробоју погинули су најмање седморица, остали су се прикључили Црвеној армији.

Како се ближио крај рата у ноћи између 11. и 13. октобра 1944. Товаришки Немци (око 22% предратне популације) су у организованој евакуацији од стране немачких војних власти, у запрежним колима заувек напустили село.

Око четири поподне 16. октобра 1944. у село из правца Парага улази један вод Бачкопаланачког партизанског одреда и ослобађа га. После одушевљења мештана и великог славља у центру, већ сутрадан у село из правца Обровца упада велика група фашиста. Партизани су се без отпора повукли, а фашисти су почели да убијају и пале село. Мештани масовно беже у атар и на салаше. Тада је убијен 21 Товаришанин (цивил) и запаљено је 48 кућа. Изгорела је и сеоска школа, део општинске зграде и стан православног свештеника…

Највећи број првих становника Товаришева, Срба, доселило се у ове крајеве у време Велике сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. Иако се Товаришево 1698. спомиње међу запустелим селима, први попис становништва датира из 1715. са 18 српских домова.

Српска православна црква Св. Григорија Богослова у Товаришеву подигнута је 1785. и припада типу војвођанских храмова с краја 18. и прве половине 19. века чија се стилска решења крећу од развијеног барока до класицизма. Садашњи иконостас, по типу висока олтарска преграда са развијеним програмом, настао је комбинацијом резбарије из 1848. и икона из различитих времена и различитог порекла.

Одмах преко пута православне, па мало укосо, налази се римокатоличка Црква Св. Карла Боромејског која је изграђена 1882. До пре пар недеља била је без торња. Док је фотографишемо прилази нам мештанин, локални полицајац и прича да је специјалним грађевинским дизалицама скинут стари оштећени торањ и послат на поправку у једну радионицу у Кули. У међувемену је враћен. За ову цркву брине Маринко Стантић, жупник из Бача. Црква у којој се некада складиштио грађевински материјал локалног предузетника након доласка предходног жупника у Бачу Јосипа Штефковића изнутра је окречена, израђена нова олтарна слика, направљени нови прозори, очишћено је двориште и враћена је у употребу.

На излазу из села према Бачу налазе се једно поред другог католичко и православно гробље. Део католичког, онај на којем су сахрањени Немци, зарастао је у коров, док је други део на којем леже посмртни остаци овдашњих Хрвата и Мађара - лепо одржаван.

Православно гробље има нови и стари део који је међутим лепо покошен и уређен. На 80 и више година старим споменицима фасцинира ме изузетан квалитет порцеланских фотографија покојника на којима они после толико година, сунца, мразева, киша и ветрова - изгледају „као да су живи”.

У Товаришеву живи највећи број ромских породица у општини Бачка Паланка па овде делује и Удружење Рома „Чараин”. Док се чекају резултати пописа, процењује се да у селу живи 70 ромских породица са око 350 чланова, што чини преко 10% становника села и много већи проценат деце у основној школи. Општина покрива трошкове превоза до Бачке Паланке за ромске средњошколце што је значајно подигло њихов број. У „Чараину” са поносом истичу да имају и пет студената а неколико Рома из Товаришева ради у покрајинским институцијама у Новом Саду…

У Товаришеву се одржава Мото-крос трка која окупи око 70 возача из целог региона. Ове године је на фудбалском стадиону одржана и прва Фијакеријада у Товаришеву. Идејни творац ове манифестације је Ђура Цинкоцки који је и основао Коњички клуб „Товаришки липицанер”.

Улицом у којој се налазе римокатоличка и православна црква одлазимо у правцу Селенче где нас чека ручак. На излазу из села метални мост преко канала, сличан ономе на уласку у Обровац из правца Нове Гајдобре. На ћуприји табла са натписом „Мост мог детињства”.

Породица Душка и Зоре Феђвер бави се пољопривредом већ стотинама годинама, где нико од чланова породице није био запослен у неком другом сектору нити имају једног слободног дана нити боловања. Како Зора каже, иза тога стоје навике, вредности и васпитање који се негују у породици и усађују кроз овај традиционалан стил живота. Обрађују преко 100 јутара земље како би нахранили преко 100 грла стоке.

Ова породица велику пажњу придаје естетици и важно им је да је простор у коме живе и раде уређен. Осим њихове фарме која је лако препознатљива и аутентична са великим скулптурама од сламе које праве сваке године, породица Феђвер воли да такво буде и њихово село. Тако учествују у сређивању травњака, цвећа, путева и растиња у Товаришеву.

Обишли смо готово половину села у Војводини и нисмо срели овакав однос према уређењу свог животног и радног оркужења. Феђвери као да су из Данске и Холандије и заслужују сваку врсту похвале и подршке.

         Роберт Чобан