ИЗ АРХИВА ГРАДА Метох манастира Хиландар завршио „на добошу”
Нашавши се у царству где су државне власти, некад прикривено, а некада отворено, показивале намеру за насилно покрштавање, Срби су се још чвршће и тврдокорније држали обичаја и вере.
Међутим, будно око Хабзбуршке монархије мотрило је на сваки аспект политичког и духовног живота Срба у Аустрији. И поред те рестриктивне политике Бечког двора, значај Хиландара никада није заборављен.
Како каже директор Историјског архива града Петар Ђурђев манастир Хиландар је имао своје метохе, односно поседе у Новом Саду, а осим тога нарочито је дариван од ондашњих Новосађана, што је био израз дубоке побожности и поштовања, и његовог општенационалног значаја за српску културу и духовност.
- Ради прикупљања помоћи и прилога верника, монаси манастира Хиландара купили су метохе на простору Карловачке митрополије у Новом Саду и Сремским Карловцима - каже Ђурђев. - У Новом Саду се метох налазио код цркве Светог Николе и имао је кућни број 1.071, док се у Сремским Карловцима налазио код Горње цркве, која је посвећена Ваведењу пресвете Богородице.
Манастири који су се налазили у Отоманској империји, попут Хиоландара, слободно су могли да поседују куће у Новом Саду све до изборног црквено-народног сабора, који је одржан у Сремским Карловцима, 1769. године.
- Упркос томе, аустријске власти су отежавале везе између српског народа у Аустрији и Турској. Тако је током трајања Народног црквеног сабора, 15. јуна 1769. године, Краљевски комесар гроф Андраш Хадик, обавестио Сабор да је царском наредбом забрањен улазак православним монасима из Турске у Аустрију - објашњава Ђурђев. - Након што је сазнао да православни монаси из Турске поседују куће у Новом Саду, гроф Хадик се обратио Магистарту писмом истичући да према чешће поновљеним владарским наредбама страни монаси не смеју боравити у Монархији без највише дозволе, те је краљица наредила да се монаси из Турске склоне, или буду смештени у неки манастири, док се не врате у домовину. Потребно је, навео је гроф Хадик, да се њихови домови процене, а онда на лицитацији продају. Он је Магистрату препоручио да ту распродају што пре изведу, а новац депонују митрополиту.
Као одговор на захтев грофа Хадика, новосадски Магистрат је, у августу 1769. године, сачинио списак имовине православних манастира на територији Новог Сада. Утврђено је да Ковиљски, Бођански и Беочински из Аустрије и манастир Хиландар, те Лавра Светог Атанасија, Ватопед и Јерусалимска патријаршија из Турске имају метохе у Новом Саду.
- Процењена вредност кућа коју је поседовао Хиландар износила је 722 форинте, Лавре Светог Атанасија 3.000, Ватопеда непуних 200 и Јерусалимског манастира 453 форинте - каже Ђурђев. - Сходно владарској наредби, манастири су 28. јануара 1770. године продати на лицитацији. Метох манастира Хиландара, припао је Давиду Рацковићу на чијем поседу се и налазио, и то по цени од 448 форинти.
Након што је завршена лицитација, Давид Рацковић и градски сенатор Будаи, предали су карловачком митрополиту Георгијевићу своту од 6.021 форинте. Новац добијен лицитацијом предат је у школски фонд Карловачке митрополије, јер је у царској наредби тражено да се новац употреби за народне потребе. У каснијим записима се хиландарски калуђери међу Србима у Аустро-Угарској више не спомињу.
С. Ковач