Геополитика Новог Сада

Тако Рим, Хонг Конг, Сингапур, али и Токио, Пекинг, Њујорк, Њу Делхи, Москва, Атина, Истанбул, Мексико Сити или Београд, редом, представљају веома важне градове, оне што собом постављају моделе управљања читавим државама и увелико одређују њихову судбину.

Посебно се то осећа у данашњим временима ”новог средњовековља”, које мапира другачије (макро) области од оних доскорашњих (идеолошки оштро подељених на много веће целине или на, чак, једну јединствену, глобално одређену, од Америке потпуно контролисану планету).

И те велике кнежевине мултиполарног ”света у настајању” много већи значај дају својим престоницама, тим тврђавама неочекивано обновљене суверености. Изгледа да је прошло време постмодерне, са њеним распадом и ”умекшавањем” граница, било каквих трагова независности и чврстог суверенитета.

Постмодерна је, наиме, релативизовала дословно све, растапајући дотадашњи појмовник и доводећи у питање читаву познату историју (чији је крај, нимало случајно, објављен у нашој епохи, Фукујамином култном студијом). И сад је коначно дошао крај идеји ”краја”, релативизована је досадашња ”релативизација”, а ”умекшана мисао” је добила фрагменте некадашње чврстине и крутости.

Осека је опет уступила место плими, а нада је поново почела да се промаља испод црних облака ниског хоризонта свакидашњице.

Урлик хиперсоничних ракета, тешких бомбардера и дронова-самоубица је, упозоравајуће, од скоро заменио безбрижни жагор полууспаваног европског дела човечанства, уредно постављеног пред глобална медијска појила (где се срчу до миле воље увек исте, течне и безукусне дезинформације и селективно измонтиране полуистине)...

Опет се све некако ”спустило на земљу”, а луфтбалони виртуелне реалности полако пуцају под врелим зрацима сунца што пркосно вири испод разилазећих облака.

И велики градови тако поново заузимају своје логично, историјски познато (од антике до позне ренесансе), непосредном реалношћу одређено место, на трону васкрсле ”државне политике” (која то заиста јесте).

Суштина и јесте у томе да значајни урбани центри сада неуморно прикупљају становништво и око себе распоређују и развлашћују све оближње завичаје и мање насељене територије. Тиме се прекида центрифугални процес све већег распарчавања региона: на све мање и мање, до потпуног уситњења. Органска централизација опасно подељених територија битно смањује ризик од увек претећег ”грађанског рата” и вешто подгреваних комшијских сукоба. Па се неизбежна регионализација превентивно укрупњава у много безбеднију варијанту, са очигледним предностима живота у централном граду, далеко од претеране присутности отровно субјективних историјских сећања (најчешће — злопамћења). 

НОВИ САД И ЊЕГОВ ГЕОПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ   

Пресељењем Матице српске у Нови Сад, северни центар српског света се практично сели из Пеште, много ближе Кнежевини Србији. А значајна је била и велика близина Сремских Карловаца (и њене Патријаршије, духовне и историјске осовине спрског опстанка у овим крајевима), као и и фрушкогорских манастира, са све тамо похрањеним светитељским моштима; од ”наших” владара: кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, па до чувеног ранохришћанског мученика, покајаног римског војсковође Теодора Тирона (иначе, првог свеца заштитника града Венеције).  Судбина је неумољиво стављала своју моћну руку на новосадски ”Гибралтар на Дунаву”. И грађани овако унапређеног и све гушће насељеног Новог Сада су вешто и одано ”пратили игру”, прихватајући своју нову и све значајнију улогу.

Са великом лакоћом је зидан наш ”свети град” (са његовим храмовима свих вера и величанственом синагогом), уз који су жустро грађене и школе, фабрике и касарне, као и одговарајућа Градска кућа, са централним тргом и дугачким корзом који завија из Змај Јовине ка Дунавској (и истоименом парку). И, ето, очас посла, створен је нови Нови Сад, онакав каквог ми данас знамо и са поносом га памтимо и прихватамо.

А екстремно важна контекстуална (геополитичка) улога коју је прихватио и све време обавља Нови Сад је у томе што магнетски чврсто успоставља јединствену неполитичку гравитацију некадашњег Српског Војводства, а касније Дунавске бановине и српске Аутономне Покрајине Војводине (из које се родила данашња Војводина, срећно ослобођена сенки сепаратистичких тежњи и кобног локал-шовинизма).

Па и Захарије Орфелин, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Аксентије Мародић, Ђорђе Марковић Кодер, Исидор Бајић, Васа Ешкићевић, Адолф Дајч…, све до Лајоша Зилахија, Бошка Петровића, Мике Антића, Сретена Марића, Трифуна Димића (и, подразумева се, Ђорђа Балашевића)…, најбољи су, живи доказ космополитског и непровинцијалног карактера те и такве Војводине. Оне што природно и органски припада Србији широког срца за све избеглице и бројне националне мањине из овог (екс-аустријског и некада угарског државно-историјског) простора.Ова ваздушаста лакоћа у вези комплексних идентитетских питања је, вероватно, и најважнија предност живота на левој, бачкој обали једне од четири рајске реке.

А ако је негде у српству био јак култ Светог Саве и златног доба Немањића, онда је то било у новосадском рејону наше Otaybinе, тамо где су се, давно некада, Срби са Косова и Метохије (из редова учесника Велике Сеобе из 1690) населили и заувек задржали.

Нови Сад симболично уједињује Срем, Бачку и Банат, држећи их на окупу у једној узбудљивој и веома разноврсној мозаичкој целини. Сремска Митровица (некадашњи царски Сирмиум), Суботица (дуго времена највећи град у овој регији) и Вршац (јединствени град ветрова) су незаменљиви део ове надасве занимљиве приче о урбаним структурама велике панонске равнице... А Нови Сад је ненаметљиво постао ”први међу једнакима” ових регионалних центара, уздајући се у своју ненаметљивост у вођству, али и у своје културне институције, у Галерије и Универзитет, али и близину Београда и, самим тим, централни положај на мапи.  Без икаквих трзавица, Нови Сад је, рекао бих, спонтано израстао у неоспорни центар уједињавања (а не разједињавања, што су многи желели) у овом крају Србије (и, некада, Југославије).

Нова пруга брзог воза и реално и симболички поставља Нови Сад на средину пута између српске и мађарске престонице, па додатно олакшава аргументацију јединствене важности (без потребе за непотребним почастима и вештачким доказима сопственог значаја) града који је у свом срцу сачувао ”душу (некадашње) вароши”, али се нимало не устручава да прихвати и све технолошке предности модерног градског обличја.

Живећи у оваквој хармонији, а довољно млад да се не погорди својом непостојећом ”давном прошлошћу”, Нови Сад јесте исцелитељски допринео мирном суживоту својих грађана, херојски и ведро отпоран на бројне покушаје некаквог сасвим артифицијалног ”политичког сецесионизма”. И тиме постао важан и успешан чувар спокоја у сред предратног, ратног и (потенцијално) поратног хаоса на балканским меридијанима.

Подсећајући тиме сваког намерника добре воље да је наш град оригинално у свом имену часно понео идеју обновљеног рајског Врта (Сада) у мирном току морски-широког Дунава...

Драгослав Бокан