Geopolitika Novog Sada
URBANA GEOPOLITIKA To da i geopolitika može da bude urbana (vezana za ”urbs”, gradsko naselje), znamo iz onih najpoznatijih primera.
Tako Rim, Hong Kong, Singapur, ali i Tokio, Peking, Njujork, Nju Delhi, Moskva, Atina, Istanbul, Meksiko Siti ili Beograd, redom, predstavljaju veoma važne gradove, one što sobom postavljaju modele upravljanja čitavim državama i uveliko određuju njihovu sudbinu.
Posebno se to oseća u današnjim vremenima ”novog srednjovekovlja”, koje mapira drugačije (makro) oblasti od onih doskorašnjih (ideološki oštro podeljenih na mnogo veće celine ili na, čak, jednu jedinstvenu, globalno određenu, od Amerike potpuno kontrolisanu planetu).
I te velike kneževine multipolarnog ”sveta u nastajanju” mnogo veći značaj daju svojim prestonicama, tim tvrđavama neočekivano obnovljene suverenosti. Izgleda da je prošlo vreme postmoderne, sa njenim raspadom i ”umekšavanjem” granica, bilo kakvih tragova nezavisnosti i čvrstog suvereniteta.
Postmoderna je, naime, relativizovala doslovno sve, rastapajući dotadašnji pojmovnik i dovodeći u pitanje čitavu poznatu istoriju (čiji je kraj, nimalo slučajno, objavljen u našoj epohi, Fukujaminom kultnom studijom). I sad je konačno došao kraj ideji ”kraja”, relativizovana je dosadašnja ”relativizacija”, a ”umekšana misao” je dobila fragmente nekadašnje čvrstine i krutosti.
Oseka je opet ustupila mesto plimi, a nada je ponovo počela da se promalja ispod crnih oblaka niskog horizonta svakidašnjice.
Urlik hipersoničnih raketa, teških bombardera i dronova-samoubica je, upozoravajuće, od skoro zamenio bezbrižni žagor poluuspavanog evropskog dela čovečanstva, uredno postavljenog pred globalna medijska pojila (gde se srču do mile volje uvek iste, tečne i bezukusne dezinformacije i selektivno izmontirane poluistine)...
Opet se sve nekako ”spustilo na zemlju”, a luftbaloni virtuelne realnosti polako pucaju pod vrelim zracima sunca što prkosno viri ispod razilazećih oblaka.
I veliki gradovi tako ponovo zauzimaju svoje logično, istorijski poznato (od antike do pozne renesanse), neposrednom realnošću određeno mesto, na tronu vaskrsle ”državne politike” (koja to zaista jeste).
Suština i jeste u tome da značajni urbani centri sada neumorno prikupljaju stanovništvo i oko sebe raspoređuju i razvlašćuju sve obližnje zavičaje i manje naseljene teritorije. Time se prekida centrifugalni proces sve većeg rasparčavanja regiona: na sve manje i manje, do potpunog usitnjenja. Organska centralizacija opasno podeljenih teritorija bitno smanjuje rizik od uvek pretećeg ”građanskog rata” i vešto podgrevanih komšijskih sukoba. Pa se neizbežna regionalizacija preventivno ukrupnjava u mnogo bezbedniju varijantu, sa očiglednim prednostima života u centralnom gradu, daleko od preterane prisutnosti otrovno subjektivnih istorijskih sećanja (najčešće — zlopamćenja).
NOVI SAD I NJEGOV GEOPOLITIČKI POLOŽAJ
Preseljenjem Matice srpske u Novi Sad, severni centar srpskog sveta se praktično seli iz Pešte, mnogo bliže Kneževini Srbiji. A značajna je bila i velika blizina Sremskih Karlovaca (i njene Patrijaršije, duhovne i istorijske osovine sprskog opstanka u ovim krajevima), kao i i fruškogorskih manastira, sa sve tamo pohranjenim svetiteljskim moštima; od ”naših” vladara: kneza Lazara, cara Uroša i despota Stefana Štiljanovića, pa do čuvenog ranohrišćanskog mučenika, pokajanog rimskog vojskovođe Teodora Tirona (inače, prvog sveca zaštitnika grada Venecije). Sudbina je neumoljivo stavljala svoju moćnu ruku na novosadski ”Gibraltar na Dunavu”. I građani ovako unapređenog i sve gušće naseljenog Novog Sada su vešto i odano ”pratili igru”, prihvatajući svoju novu i sve značajniju ulogu.
Sa velikom lakoćom je zidan naš ”sveti grad” (sa njegovim hramovima svih vera i veličanstvenom sinagogom), uz koji su žustro građene i škole, fabrike i kasarne, kao i odgovarajuća Gradska kuća, sa centralnim trgom i dugačkim korzom koji zavija iz Zmaj Jovine ka Dunavskoj (i istoimenom parku). I, eto, očas posla, stvoren je novi Novi Sad, onakav kakvog mi danas znamo i sa ponosom ga pamtimo i prihvatamo.
A ekstremno važna kontekstualna (geopolitička) uloga koju je prihvatio i sve vreme obavlja Novi Sad je u tome što magnetski čvrsto uspostavlja jedinstvenu nepolitičku gravitaciju nekadašnjeg Srpskog Vojvodstva, a kasnije Dunavske banovine i srpske Autonomne Pokrajine Vojvodine (iz koje se rodila današnja Vojvodina, srećno oslobođena senki separatističkih težnji i kobnog lokal-šovinizma).
Pa i Zaharije Orfelin, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Aksentije Marodić, Đorđe Marković Koder, Isidor Bajić, Vasa Eškićević, Adolf Dajč…, sve do Lajoša Zilahija, Boška Petrovića, Mike Antića, Sretena Marića, Trifuna Dimića (i, podrazumeva se, Đorđa Balaševića)…, najbolji su, živi dokaz kosmopolitskog i neprovincijalnog karaktera te i takve Vojvodine. One što prirodno i organski pripada Srbiji širokog srca za sve izbeglice i brojne nacionalne manjine iz ovog (eks-austrijskog i nekada ugarskog državno-istorijskog) prostora.Ova vazdušasta lakoća u vezi kompleksnih identitetskih pitanja je, verovatno, i najvažnija prednost života na levoj, bačkoj obali jedne od četiri rajske reke.
A ako je negde u srpstvu bio jak kult Svetog Save i zlatnog doba Nemanjića, onda je to bilo u novosadskom rejonu naše Otaybine, tamo gde su se, davno nekada, Srbi sa Kosova i Metohije (iz redova učesnika Velike Seobe iz 1690) naselili i zauvek zadržali.
Novi Sad simbolično ujedinjuje Srem, Bačku i Banat, držeći ih na okupu u jednoj uzbudljivoj i veoma raznovrsnoj mozaičkoj celini. Sremska Mitrovica (nekadašnji carski Sirmium), Subotica (dugo vremena najveći grad u ovoj regiji) i Vršac (jedinstveni grad vetrova) su nezamenljivi deo ove nadasve zanimljive priče o urbanim strukturama velike panonske ravnice... A Novi Sad je nenametljivo postao ”prvi među jednakima” ovih regionalnih centara, uzdajući se u svoju nenametljivost u vođstvu, ali i u svoje kulturne institucije, u Galerije i Univerzitet, ali i blizinu Beograda i, samim tim, centralni položaj na mapi. Bez ikakvih trzavica, Novi Sad je, rekao bih, spontano izrastao u neosporni centar ujedinjavanja (a ne razjedinjavanja, što su mnogi želeli) u ovom kraju Srbije (i, nekada, Jugoslavije).
Nova pruga brzog voza i realno i simbolički postavlja Novi Sad na sredinu puta između srpske i mađarske prestonice, pa dodatno olakšava argumentaciju jedinstvene važnosti (bez potrebe za nepotrebnim počastima i veštačkim dokazima sopstvenog značaja) grada koji je u svom srcu sačuvao ”dušu (nekadašnje) varoši”, ali se nimalo ne ustručava da prihvati i sve tehnološke prednosti modernog gradskog obličja.
Živeći u ovakvoj harmoniji, a dovoljno mlad da se ne pogordi svojom nepostojećom ”davnom prošlošću”, Novi Sad jeste isceliteljski doprineo mirnom suživotu svojih građana, herojski i vedro otporan na brojne pokušaje nekakvog sasvim artificijalnog ”političkog secesionizma”. I time postao važan i uspešan čuvar spokoja u sred predratnog, ratnog i (potencijalno) poratnog haosa na balkanskim meridijanima.
Podsećajući time svakog namernika dobre volje da je naš grad originalno u svom imenu časno poneo ideju obnovljenog rajskog Vrta (Sada) u mirnom toku morski-širokog Dunava...
Dragoslav Bokan