„Слободна зона” приказује филмове у Нишу, Београду и Новом Саду

Разлог за причу о њему није само у овоме, него свуда око нас, јер „Троугао туге“ на духовит начин приказује актуелни тренутак кроз причу о бесном марксисти, капетану брода на крстарењу за богате, које се завршава бродоломом и преживљавањем на пустом острву. Сам наслов филма по?еднако симболички подсећајући и на Бермудски троугао, означава оно место где се на људском лицу спајају корен носа и обрва, место које се све чешће затеже пластичном хирургијом, како не би одавало емоције.

Паралалено са београдским, програм „Слободне зоне“ у нешто измењеном издању ће се одвијати и у биоскопима у Новом Саду и Нишу. Публика ће до 8. новембра моћи да види филмове које су организатори назвали „ударцима у стомак“, а после тога, од 9. до 23. новембра, „Слободна зона“ ће на својој онлајн платформи „Кино кауч“ приказивати филмове путем интернета, за све љубитеље уметности у Србији.

Објашњене за „ударце у стомак“ стиже од тога што је „Слободна зона“, традиционално, место за филмове без цензуре, за подстицање дискусије, ширење видика и прихватање различитости, па тако и ове године Фестивал отвара своја врата филмовима који се баве табуима и свим оним данас политички некоректним темама, чак и оним остварењима које су други фестивали одбили да прикажу. Погинула деца-војници у Израелу о којима нико не жели да прича, трауме силованих жена свих националности са подручја бивше Југославије, борба урођеника из Амазона и сељака из Еквадора за свој комад земље, љубав двеју жена рођених у концентрационом логору, неосуђивани педофил који се бори да сузбије своје пориве, само су неке од тема за које би се могло рећи да „ударају у стомак“.

На пример, „Спарта“ Улриха Зајдла, филм је који су многи фестивали одбили да прикажу, што због контроверзне теме - неосуђивани педофил, тренер џудоа, који се бори са сопственим нагонима - што због тужбе родитеља румунске деце-глумаца да редитељ и продуцентска екипа нису испоштовали продукцијске протоколе у раду са малолетним лицима. Истрага у Румунији је у току, а Улрих Зајдл је негирао све оптужбе. Удружење аустријских редитеља објавило је саопштење у којем критикује „брзоплете и неосноване реакције јавности“ и позива медије и институције за „темељно и објективно анализирање чињеница“. Фестивал у Торонту је отказао светску премијеру филма, па је она одржана 18. септембра на фестивалу у Сан Себастијану, а након тога и у Хамбургу и Монтреалу. Ни „Слободна зона“ се не устручава да га прикаже.

„Спарта“ ће бити приказана у оквиру програмске целине „ЕУ зона промена“, уз филмове „Прековремени рад“ Денија Котеа, „Моја замишљена земља“ Патрисија Гузмана и „Писање ватром“ Сушмит Гош и Ринту Томас.

Филм „Моја украдена земља“ Марка Визеа говори о новој колонизацијиЕквадора, чији је председник Рафаел Кореа 2007. Кинезима препустио контролу над рудама, нафтом и инфраструктуром. „Територија“ Алекса Прица је реалистичан поглед на неуморну борбу домородачког народа Уру-еу-вау-вау против илегалних досељеника и бразилских сељака који су нелегално заузели заштићено подручје Амазона и почели да крче и пале шуму.

„Моја украдена земља“ и „Територија“ део су селекције „Зелена зона“, у оквиру које ће публика имати прилике да види и премијеру домаћег остварења, поетског документарца „Четири сунца и клавир“ Бориса Ковача.

Израелска деца која су одбила да иду у војску тема су филма „Невиност“ Гаја Давидија, који је дирнуо у осиње гнездо језиве ситуације на Блиском истоку, али и упозорио на све већу стопу глобалне милитаризације. „Веће од трауме“ је документарни филм Ведране Прибачић и Мирте Пухловски о четири жене различитих националности које су, током рата деведесетих на подручју бивше Југославије, преживеле мучења, силовања и убиства вољених. Кроз трогодишњу групну психотерапију оне се суочавају са траумама прошлости и трагају за исцељењем. У време када и даље наилазе на комшијске погледе пуне презира и неразумевања, питање националности је још једно бреме које ће морати да збаце како би се окренуле будућности и поново пригрлиле радост живљења. „Нели и Надин“Магнуса Гертена, познатом по филму „Постати Златан“ о чувеном фудбалеру, овај пут тематизује вези двеју жена у време док је то још био табу, четрдесетих година прошлог века, па још рођену у окриљу концентрационог логора. И овај филм на „Слободној зони“ је тако прича о још једној (не)могућој љубави.

Такмичарски програм 18. Филмског фестивала Слободна зона представиће 13 остварења: шест у међународној и седам у регионалној селекцији. Међу њима су и остварења из „комшилука” која позивају на солидарност и разумевање, лично преиспитивање и сагледавање проблема из нешто другачијег угла, не само оног који смо наследили или нам је наметнут.

Осим богатог филмског програма - више од 60 документарних и играних филмова у 14 програмских целина - публику Слободне зоне очекују и бројна пратећа дешавања у виду дебатног програма, радионица, изложби, промоција књига, разговора са ауторима...

Премијером поетског документарца „4 Сунс & Пиано“, преведног као „Четири сунца и клавир“, композитор и инструменталиста Борис Ковач ће се на Фестивалу „Слободна зона“ представити и као филмски аутор. Филм прати причу четири човека који раде све што савремени човек не ради – живе у природи и у складу са њом. Самостално производе готово све што им је потребно, а њихов скромни живот постаје изврнута слика у огледалу савременог човека који у својој самодовољности уништава природу и себе самог.

- Четири лика, кроз четири годишња доба, осликавају фреску пролазности своје свакодневице и својих интимних животних прича које се преламају кроз фазе вечног повратка у исто, током безбројних природних циклуса. Филм ствара простор где се поетика редитеља и композитора сусреће са животима протагониста, последњим примерима завичајног начина живота у реалном и метафизичком простору Паноније, њеног света природе и традиционалне културе – наводи се у најави.

И. Б.