Бећковић: Песме нема без успомена

У оквиру програма Београдског сајам књига "Пишем, дакле постојим", Бећковић је из три збирке, које је у протекле три године сукцесивно објавила компаније Новости, казивао бројне песме као што су "Писмо", "Влаја из Глибавца" и "Онамо, '' намо".



У испуњеној сајамској сали "Иво Андрић", Бећковић се кроз песме и приче присећао дружења са Андрићем, Душаном Радовићем, Браном Петровићем, Стеваном Раичковићем, Милованом Данојлићем, Добрицом Ћосићем и другима.



"Песме нема без успомена, а не знате шта ћете запамтити, и по ком закону нешто запамтите, а нешто заборавите", рекао је Бећковић.



Према његовим речима, критеријум нису важни историјски догађаји него "нешто што је у том тренутку било безначајно, а после извесног времена се појави као нешто најважније".



"Људи са којима сам провео године се сведу на неколико успомена и призора које само треба да запишете. За поезију је важно да пишете своје песме и да не лажете. Ем би био грех, ем песма не би ништа ваљала", рекао је песник.



Бећковић је признао да никад није писао колико за време пандемије, приметивши да је у литератури "тешко наћи да је нешто настало у редовним временима".



"Андрић је написао главне књиге у ратно време када није веровао да ће нешто да преживи и свака бомба је могла то да однесе", рекао је академик.



Бећковић се присетио да је једном питао Андрића зашто новинарима који су у недоумици око његовог датума рођења не телефонира и каже истину редакцији да не нагађају.



"А он каже: ''А што? Нека неко на томе докторира''", рекао је Бећковић.



Према његовим речима, Бранко Ћопић му је на улазу у Калемегдански парк рекао: "Пази овде убијају људе! Ти гледаш лево, а трамвај те удари с десна".



"Овде већ смакли четворицу, јуче су једног старца који скочио са Панчевачког моста извукли жива из реке. Више не дају да се људи убијају сами", рекао је Ћопић Бећковићу.



Књижевник Борислав Михаиловић Михиз је обожавао свој народ и мислио да је највољенији народ на свету, али кад је чуо и прочитао шта се о народу прича није му се живело, рекао је Бећковић.



У разговору телефоном Михиз се пожалио: "Не излазим нигде, не виђам никога, не гледам ни кроз прозор''".



"''А што не одеш у Забелу или Митровцу и не замениш некога ко чека да изађе?'' Каже: ''Зар већ не робијем уместо неког другог''", присетио се песник.



Бећковић се присетио како је песнику Васку Попи испред београдске књижаре "Геца Кон" једном рекао: "Какав си ти српски националиста кад ниси ни Србин?"



"Рече: ''Ја сам Србин и српски песник! ''", присетио се Бећковић.



Упитао је комунистичког функционера Милована Ђиласа да ли му се неко супроставио док је ведрио и облачио, а овај се сетио народног хероја и генерала Бошка Ђуричковића, чија је партизанска јединица "нешто његовом кривицом забрљала".



Ђилас је Ђуричковићу скинуо, еполете, петокраку с капе, бацио их на земљу и издрљао цокулама, па затражио и његову пушку.



“Што си ми узео то си ми дао и можеш да узимаш. Пушку сам узео сам и можеш је узети само преко мене мртвог“. „Видех да је спреман на најгоре и направих се да му је нисам ни тражио", навео је Бећковић речи Ђиласа.



Према његовим речима, када се Миодраг Булатовић поверио мајци да је почео да пише, она му је рекла: "Пази да ти то не нађу".