Вредно издање, „Крсне славе у Срему” Радована Сремца

Највише њих је славило Светог Николу, односно 26 одсто породица, затим Светог Јована Крститеља, па Ђурђевдан, Аранђеловдан, Ђурђиц... Сви ови подаци део су недавно објављене књиге „Крсне славе у Срему: архивска грађа Српске православне конзисторије Архидијецезе карловачке” чији је аутор Радован Сремац, а издавач Архив Војводине.

Наиме, за потребе публиковања „Шематизма” Карловачке митрополије, планираног за 1907. годину, Карловачка конзисторија је 1906. прикупљала податке о православним породицама из Срема и њиховим крсним славама, као и о надимцима и пореклу, али и потесима које су имали у атару. Међутим, тражена прва два податка на крају нису била обухваћена поменутим издањем с почетка 20. века, али су укоричена у овом, више од сто година касније.

Сремац је, наиме, табеларно приказао и набројао поименце све ондашње породице и њихове славе, јасно назначивши из ког места долазе, који шпицнамет носе. Цела књига је стога конципирана у четири дела, а широј читалачкој публици најинтересантнији је први који говори о пореклу крсне славе и почетак другог где су укратко сумирани подаци о славама, конкретно у Срему.

„О пореклу крсне славе” је текст који је написала кустоскиња етнолог-антрополог у Музеју Војводине Сташа Арсеновић Копривица, превасходно указавши на чињеницу да је слава први елемент из Србије који је 2014. године уврштен на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, чиме је, како даље објашњава, потврђен њен значај за религијски и културни идентитет Срба. Јер, поред Божића и Ускрса као највећих хришћанских празника, слава, односно свети, благдан или крсна слава, за православно српско становништво представља најважнији породични празник. Арсеновић Копривица потом појашњава да у одређивању и разумевању порекла славе учествују бројне науке попут етнологије, социологије, историје, лингвистике, фолклористике и права, чиме се показује и доказује комплексност самог појма, али и његов суштински значај у нашем друштву.

Ипак, постоје разна донекле слична становишта која вуку корене из мање-више истог култа – култа мртвих предака. Те хипотезе заснивају се углавном на проучавању обреда, пракси, религиозних значења и елемената на којима крсно име и данас почива и опстаје, али с акцентом на то колико се и када мењао смер тих „хероса” који добијају атрибуте божанства.

- Правник и публициста Александар Митровић износи два гледишта о појму и пореклу крсног имена, те се у првом позива на тезу о пореклу многобожачког култа предака, а у другом се ослања на становиште о чисто хришћанском православном значењу крсног имена – наводи Арсеновић Копривица у свом писаном излагању.

Данас слава представља српски народно-црквени обичај који негује елементе чисто црквеног порекла и представља празник који обилује различитим обредима. Овај јединствени феномен чува сећање на претка који је први у заједници примио хришћанство и добио крсно име када постаје светитељ заштитник породице или читаве заједнице.

Слава се наслеђује, односно преноси по мушкој линији, али има примера и када је ћерка јединица наставила да обележава очеву славу, или када је нека породица осетила потребу да се помоли и другом светитељу и тако почела да слави још једну славу. Временом се слава даље модификује, па данас представља жељу за дружењем и слављем, што указује на комуникацијски аспект и симболично измештање у јавну сферу, када слава превазилази оквире породичног окупљања. Тако се, прилагођавајући се потребама савременог друштва, слава као народни и црквени обред може разумети и као друштвени и културни феномен.

Леа Радловачки