Резон: Политика чињеница и дипломатија уцена

Догодило се само оно што су планирале велике силе. Пророчанства не постоје. Постоје само планови који се реализују према замислима моћних. Оно што нису предвидели видовњаци лаици предвидели су гласници глобалне економије. Све што се човечанству дешава данас и што заговарају поклоници либералне демократије, детаљно је пре 174 године претсказао Манифест комунистичке партије. 

- Брзим побољшањем свих оруђа за производњу, бескрајно олакшаним саобраћајем буржоазија увлачи у цивилизацију све, па и најварварскије нације. Јефтине цене њених роба јесу тешка артиљерија којом она руши све кинеске зидове, којом она и најупорнију мржњу варвара против странаца присиљава на капитулацију. Она присиљава све нације да прихвате буржоаски начин производње ако неће да пропадну; она их присиљава да саме код себе уведу такозвану цивилизацију, тј. да постану буржуји. Једном речју, она ствара свој свет по сопственом лику - написали су Маркс и Енгелс.

Осврните се око себе. Ми то живимо. Нестале су локалне пекаре, млекаре, месаре, дућани. Кројачи, златари, обућари. Убиле су их тековине 5. октобра. Хлеб купујемо у европским трговинским ланцима. У шопинг моловима. Сви следе диктат глобалних вредности. Знам српске радикале који више од јелека и антерије респектују Бенетон и Зару. Знам либерале и конзервативце који су идолопоклоници Боса и Масима Дутија. Знам попове који обожавају Версаће и Армани. Знам сиромахе који купујући копије Гучија настоје да изгледају као звезде Трејс или Ај-Ди-Џеј телевизије. Не знам ниједног редитеља или писца који не настоји да у свом раду кореспондира с трендовима одобреним на Западу. Позоришни редитељи симулирају Бродвеј, филмски Холивуд. Писци не стварају за Новосађане, Сурдуличане, или Панчевце, они своја дела прилагођавају налогу либерално-капиталистичког тржишта. Али знам 20 српских и европских политичара, невладиних организација и медија финансираних са Запада који шире дезинформацију да ће Срби изумрети ако не уђу у Европску унију, јер од ње имамо највећу финансијску корист.

Не постоји много аргумената у корист ове тврдње, али постоји читав скуп факата против ње. Од 2000. године до данас, ЕУ је, кажу они, обезбедила Србији финансијску помоћ од 3,6 милијарди евра. То је леп податак, али је фризиран. Насупрот њему стоји неспорна чињеница да би Србија, за само једну зиму, без руског гаса изгубила 4,8 милијарди евра. Простом рачунском операцијом утврди се да би Србија за само шест месеци, изгубила 1,2 милијарди евра више од целокупне помоћи Европске уније. Уједно, ЕУ је наш највећи поверилац. Дужни смо јој 4,3 милијарди евра.

Прозападна опозиција зна ове факте. Али их игнорише. Упркос несразмери између парола и истинитости изнетих података, они захтевају да Србија уведе санкције Русији и призна Косово. Оба става нису корисна за Србију. И, да се разумемо, нисам евроскептик. Нити русофил. Моја наклоњеност истини већа је од романтичне наклоњености руској души, и опчињености западноевропским либералним прагматизмом. Суштина је у томе да разлози којима се спори наша квалификованост за улазак у ЕУ, противурече истини.

Политичка економија почива на чињеницама. Сваки други увид је лишен рационалности. Ствар је крајње једноставна. Није Србија јуче закорачила на европску позорницу. Поновићу. У темеље савремене Европе узидали смо милионе живота. Од Марице до Кајмакчалана, Сутјеске и Неретве. Јефтин гас и јефтина нафта су наша насушна потреба. Основа наше економске, и политичке стабилности. Скупа нафта и скуп гас су ирационални луксуз који не плаћају функционери ЕУ, већ грађани држава чланица. Бриселски олигарси имају огромне плате, скупе аутомобиле, луксузне куће и станове, и није немогуће да су за себе обезбедили алтернативне изворе енергије. Просечан Португалац, Италијан, Француз, немају ту могућност. Зато је понуда ЕУ, о сарадњи заснованој на елементима претње и уцене, све само не прагматична.

Каква нас будућност чека кад би се одрекли међународног права? Кад би уместо јефтиног прихватили скупи гас? Где би нашли паре да га платимо? Ко ће нам их позајмити? И под којим условима? Европска инвестициона банка? Европска унија? Владе држава чланица? САД? Шта садржи такав пакет доброчинства? Шта Србија добија? Које повољности? Кад бисмо с јефтиног прешли на ужасно скупи гас, грејање више не би плаћали 50, већ 250 евра. Струја би морала драстично да поскупи. Рачуни нам више не би износили две, три, пет хиљада динара, већ пет до десет пута више. Пошто струја и гас покрећу привреду и храна би коштала пет или 10 пута више. О овоме треба да мисле грађани сваки пут кад чују тврдње опозиције да неувођењем санкција само губимо. И треба да се запитају шта губимо, ако смо за 22 године од ЕУ добили мање него за једну зиму у трговинском односу с Русијом?

Премисе су једноставне. Да бисмо веровали европским званичницима треба да нам обезбеде јефтинији гас од Руса. Јефтинију нафту. Да нам гарантују да ће у случају Косова уложити вето у Уједињеним нацијама и Савету безбедности. Да понуде чврсте гаранције да ће спречити чланство Косова у међународним организацијама. Обавежу се да ће се борити за територијани интегритет Србије. Пошто већ 22 године слушамо исте изговоре, трпимо исте придике, иста неиспуњена обећања, можда би могли да нас увере у своје добре намере тако што ће нас у ЕУ примити без условљавања. Без претњи и уцена. Некад се бољи резултати остваре пристојношћу, него завртањем руке. Разлика између добровољности и присиле треба да буде суштина вредности на које се ЕУ позива. А Србија је, то је сасвим сигурно, део Европе.

Суштина политичке аналитике јесте да прецизно предвиди будућност. Политичари и странке који износе погрешна предвиђања, не треба да се баве политиком. Черчил је рекао да је разлика између добрих и лоших политичара у томе што добар политичар уме да процени будућност и да се постави према догађајима који ће да уследе. У Србији комплетна опозиција, њихови медији и аналитичари тумаче садашњост. Посматрају ствари какве тренутно јесу. Не анализирају узроке који су prеthodili садашњости. А још мање, на основу егзактних, емпиријски доказаних чињеница из прошлости и садашњости, покушавају да утврде редослед дешавања у будућности.

За доношење поузданих закључака и неоспоривих судова пресудни су програми и резултати политичких партија, државника и влада. А резултати су оно што Српску напредну странку, Александра Вучића и све владе СНС-а издваја у односу на друге политичке странке и што Србију кандидује за неусловљени улазак у ЕУ. То је лако доказати. О томе сведоче најважнији елементи аналитике: мерљивост, бројивост, упоредивост и корисност по грађане. Од 2012. до данас изграђено је пет пута више путева него за 21 prеthodnu годину, од 1991. до 2012. године. По броју изграђених болница три Владе СНС-а могу да се упореде с резултатима педесетогодошње владавине комуниста. Тек у време СНС-а почели су да се граде брзе пруге, пречистачи отпадних вода и канализација у сеоским срединама, већини приградских насеља и малим општинама. А посебно су значајни резултати у области културе, коју опонентни СНС-а сматрају својим забраном, својим приватним власништвом.

Међутим, кад се разгрне суштина, лако се може утврдити погубност њихове посвећености култури. Сви музеји су били затворени. Личности и догађаји који су обликовали историју Србије и утицали на историјске процесе у Европи, били  су потпуно заборављени. Сва пажња била је посвећена испразним псеудокултурним догађајима који промовишу либерални капитализам. Све је то промењено у последњих 10 година. Музеји су реновирани и отворени. Важним личностима и догађајима враћен је значај који заслужују.

Речју, не постоји област у којој Српска напредна странка није остварила убедљиво боље резултате у односу на све владе од 1991. Ја ово не тврдим напамет. Ја ово тврдим као неко ко је од 2000. године активни хроничар и активни тумач српске политичке стварности. Писао сам за 10 медија, уређивао троје новина. Објавио сам преко 3.000 и уредио преко 100.000 текстова. И знам, да када нешто тврде они који су отпустили 850.000 људи, продали све што је у Србији било вредно, који су грађане поклонили страним банкама, лошом политиком утицали да нестане СР Југославија; да се распадне Државна заједница Србија и Црна Гора; да Тачи, Харадинај и Курти једнострано прогласе лажну државу Косово, ствари стоје потпуно другачије. Када се радују што Европска комисија и Парламент доносе негативни директиве због руског гаса, и кад нас притискају да се с радошћу одрекнемо Косова, на видело излазе сви позитивни ефекти Вучићеве стратешке одлуке да Србија остане усредсређена на свој интерес и интерес њених грађана.

Нашу позицију објашњавају речи америчког председника Вудроа Вилсона, пријатеља Србије, изговорене на инаугурацији након што је освојио други председнички мандат.

Иако су неке од рана које су нам нанете постале неподношљиве, и даље јасно истичемо да не желимо ништа за себе што није добро за цело човечанство – поштено поступање, правду, право да живимо слободно и да можемо да дигнемо глас против организоване неправде.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу

и посланик у Скупштини Србије