Rezon: Politika činjenica i diplomatija ucena
Ne postoje dokazi da su Nostradamus i braća Tarabić predvideli ijedan istorijski događaj.
Dogodilo se samo ono što su planirale velike sile. Proročanstva ne postoje. Postoje samo planovi koji se realizuju prema zamislima moćnih. Ono što nisu predvideli vidovnjaci laici predvideli su glasnici globalne ekonomije. Sve što se čovečanstvu dešava danas i što zagovaraju poklonici liberalne demokratije, detaljno je pre 174 godine pretskazao Manifest komunističke partije.
- Brzim poboljšanjem svih oruđa za proizvodnju, beskrajno olakšanim saobraćajem buržoazija uvlači u civilizaciju sve, pa i najvarvarskije nacije. Jeftine cene njenih roba jesu teška artiljerija kojom ona ruši sve kineske zidove, kojom ona i najuporniju mržnju varvara protiv stranaca prisiljava na kapitulaciju. Ona prisiljava sve nacije da prihvate buržoaski način proizvodnje ako neće da propadnu; ona ih prisiljava da same kod sebe uvedu takozvanu civilizaciju, tj. da postanu buržuji. Jednom rečju, ona stvara svoj svet po sopstvenom liku - napisali su Marks i Engels.
Osvrnite se oko sebe. Mi to živimo. Nestale su lokalne pekare, mlekare, mesare, dućani. Krojači, zlatari, obućari. Ubile su ih tekovine 5. oktobra. Hleb kupujemo u evropskim trgovinskim lancima. U šoping molovima. Svi slede diktat globalnih vrednosti. Znam srpske radikale koji više od jeleka i anterije respektuju Beneton i Zaru. Znam liberale i konzervativce koji su idolopoklonici Bosa i Masima Dutija. Znam popove koji obožavaju Versaće i Armani. Znam siromahe koji kupujući kopije Gučija nastoje da izgledaju kao zvezde Trejs ili Aj-Di-Džej televizije. Ne znam nijednog reditelja ili pisca koji ne nastoji da u svom radu korespondira s trendovima odobrenim na Zapadu. Pozorišni reditelji simuliraju Brodvej, filmski Holivud. Pisci ne stvaraju za Novosađane, Surduličane, ili Pančevce, oni svoja dela prilagođavaju nalogu liberalno-kapitalističkog tržišta. Ali znam 20 srpskih i evropskih političara, nevladinih organizacija i medija finansiranih sa Zapada koji šire dezinformaciju da će Srbi izumreti ako ne uđu u Evropsku uniju, jer od nje imamo najveću finansijsku korist.
Ne postoji mnogo argumenata u korist ove tvrdnje, ali postoji čitav skup fakata protiv nje. Od 2000. godine do danas, EU je, kažu oni, obezbedila Srbiji finansijsku pomoć od 3,6 milijardi evra. To je lep podatak, ali je friziran. Nasuprot njemu stoji nesporna činjenica da bi Srbija, za samo jednu zimu, bez ruskog gasa izgubila 4,8 milijardi evra. Prostom računskom operacijom utvrdi se da bi Srbija za samo šest meseci, izgubila 1,2 milijardi evra više od celokupne pomoći Evropske unije. Ujedno, EU je naš najveći poverilac. Dužni smo joj 4,3 milijardi evra.
Prozapadna opozicija zna ove fakte. Ali ih ignoriše. Uprkos nesrazmeri između parola i istinitosti iznetih podataka, oni zahtevaju da Srbija uvede sankcije Rusiji i prizna Kosovo. Oba stava nisu korisna za Srbiju. I, da se razumemo, nisam evroskeptik. Niti rusofil. Moja naklonjenost istini veća je od romantične naklonjenosti ruskoj duši, i opčinjenosti zapadnoevropskim liberalnim pragmatizmom. Suština je u tome da razlozi kojima se spori naša kvalifikovanost za ulazak u EU, protivureče istini.
Politička ekonomija počiva na činjenicama. Svaki drugi uvid je lišen racionalnosti. Stvar je krajnje jednostavna. Nije Srbija juče zakoračila na evropsku pozornicu. Ponoviću. U temelje savremene Evrope uzidali smo milione života. Od Marice do Kajmakčalana, Sutjeske i Neretve. Jeftin gas i jeftina nafta su naša nasušna potreba. Osnova naše ekonomske, i političke stabilnosti. Skupa nafta i skup gas su iracionalni luksuz koji ne plaćaju funkcioneri EU, već građani država članica. Briselski oligarsi imaju ogromne plate, skupe automobile, luksuzne kuće i stanove, i nije nemoguće da su za sebe obezbedili alternativne izvore energije. Prosečan Portugalac, Italijan, Francuz, nemaju tu mogućnost. Zato je ponuda EU, o saradnji zasnovanoj na elementima pretnje i ucene, sve samo ne pragmatična.
Kakva nas budućnost čeka kad bi se odrekli međunarodnog prava? Kad bi umesto jeftinog prihvatili skupi gas? Gde bi našli pare da ga platimo? Ko će nam ih pozajmiti? I pod kojim uslovima? Evropska investiciona banka? Evropska unija? Vlade država članica? SAD? Šta sadrži takav paket dobročinstva? Šta Srbija dobija? Koje povoljnosti? Kad bismo s jeftinog prešli na užasno skupi gas, grejanje više ne bi plaćali 50, već 250 evra. Struja bi morala drastično da poskupi. Računi nam više ne bi iznosili dve, tri, pet hiljada dinara, već pet do deset puta više. Pošto struja i gas pokreću privredu i hrana bi koštala pet ili 10 puta više. O ovome treba da misle građani svaki put kad čuju tvrdnje opozicije da neuvođenjem sankcija samo gubimo. I treba da se zapitaju šta gubimo, ako smo za 22 godine od EU dobili manje nego za jednu zimu u trgovinskom odnosu s Rusijom?
Premise su jednostavne. Da bismo verovali evropskim zvaničnicima treba da nam obezbede jeftiniji gas od Rusa. Jeftiniju naftu. Da nam garantuju da će u slučaju Kosova uložiti veto u Ujedinjenim nacijama i Savetu bezbednosti. Da ponude čvrste garancije da će sprečiti članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Obavežu se da će se boriti za teritorijani integritet Srbije. Pošto već 22 godine slušamo iste izgovore, trpimo iste pridike, ista neispunjena obećanja, možda bi mogli da nas uvere u svoje dobre namere tako što će nas u EU primiti bez uslovljavanja. Bez pretnji i ucena. Nekad se bolji rezultati ostvare pristojnošću, nego zavrtanjem ruke. Razlika između dobrovoljnosti i prisile treba da bude suština vrednosti na koje se EU poziva. A Srbija je, to je sasvim sigurno, deo Evrope.
Suština političke analitike jeste da precizno predvidi budućnost. Političari i stranke koji iznose pogrešna predviđanja, ne treba da se bave politikom. Čerčil je rekao da je razlika između dobrih i loših političara u tome što dobar političar ume da proceni budućnost i da se postavi prema događajima koji će da uslede. U Srbiji kompletna opozicija, njihovi mediji i analitičari tumače sadašnjost. Posmatraju stvari kakve trenutno jesu. Ne analiziraju uzroke koji su prethodili sadašnjosti. A još manje, na osnovu egzaktnih, empirijski dokazanih činjenica iz prošlosti i sadašnjosti, pokušavaju da utvrde redosled dešavanja u budućnosti.
Za donošenje pouzdanih zaključaka i neosporivih sudova presudni su programi i rezultati političkih partija, državnika i vlada. A rezultati su ono što Srpsku naprednu stranku, Aleksandra Vučića i sve vlade SNS-a izdvaja u odnosu na druge političke stranke i što Srbiju kandiduje za neuslovljeni ulazak u EU. To je lako dokazati. O tome svedoče najvažniji elementi analitike: merljivost, brojivost, uporedivost i korisnost po građane. Od 2012. do danas izgrađeno je pet puta više puteva nego za 21 prethodnu godinu, od 1991. do 2012. godine. Po broju izgrađenih bolnica tri Vlade SNS-a mogu da se uporede s rezultatima pedesetogodošnje vladavine komunista. Tek u vreme SNS-a počeli su da se grade brze pruge, prečistači otpadnih voda i kanalizacija u seoskim sredinama, većini prigradskih naselja i malim opštinama. A posebno su značajni rezultati u oblasti kulture, koju oponentni SNS-a smatraju svojim zabranom, svojim privatnim vlasništvom.
Međutim, kad se razgrne suština, lako se može utvrditi pogubnost njihove posvećenosti kulturi. Svi muzeji su bili zatvoreni. Ličnosti i događaji koji su oblikovali istoriju Srbije i uticali na istorijske procese u Evropi, bili su potpuno zaboravljeni. Sva pažnja bila je posvećena ispraznim pseudokulturnim događajima koji promovišu liberalni kapitalizam. Sve je to promenjeno u poslednjih 10 godina. Muzeji su renovirani i otvoreni. Važnim ličnostima i događajima vraćen je značaj koji zaslužuju.
Rečju, ne postoji oblast u kojoj Srpska napredna stranka nije ostvarila ubedljivo bolje rezultate u odnosu na sve vlade od 1991. Ja ovo ne tvrdim napamet. Ja ovo tvrdim kao neko ko je od 2000. godine aktivni hroničar i aktivni tumač srpske političke stvarnosti. Pisao sam za 10 medija, uređivao troje novina. Objavio sam preko 3.000 i uredio preko 100.000 tekstova. I znam, da kada nešto tvrde oni koji su otpustili 850.000 ljudi, prodali sve što je u Srbiji bilo vredno, koji su građane poklonili stranim bankama, lošom politikom uticali da nestane SR Jugoslavija; da se raspadne Državna zajednica Srbija i Crna Gora; da Tači, Haradinaj i Kurti jednostrano proglase lažnu državu Kosovo, stvari stoje potpuno drugačije. Kada se raduju što Evropska komisija i Parlament donose negativni direktive zbog ruskog gasa, i kad nas pritiskaju da se s radošću odreknemo Kosova, na videlo izlaze svi pozitivni efekti Vučićeve strateške odluke da Srbija ostane usredsređena na svoj interes i interes njenih građana.
Našu poziciju objašnjavaju reči američkog predsednika Vudroa Vilsona, prijatelja Srbije, izgovorene na inauguraciji nakon što je osvojio drugi predsednički mandat.
Iako su neke od rana koje su nam nanete postale nepodnošljive, i dalje jasno ističemo da ne želimo ništa za sebe što nije dobro za celo čovečanstvo – pošteno postupanje, pravdu, pravo da živimo slobodno i da možemo da dignemo glas protiv organizovane nepravde.
Milorad Bojović
Autor je stručnjak za odnose s javnošću
i poslanik u Skupštini Srbije