Финални одјеци јубиларних сомборских музичких свечаности: Сопран будућности

Сада сам сигурна да ће поред потврде на међународној сцени где гради запажену каријеру, доћи до пуног ангажмана и изражаја и у домовини, будући да делује у слободном статусу и да би сигурно нашла простора да између наступа у иностранству, запева и код куће.

На вечери немачког „Лиеда“ с избором позноромантичарских соло песама Франца Листа, Густава Малера и Рихарда Штрауса, обједињених насловом „Немачка лирика”, уз сарадњу свог колеге баса Страхиње Ђокића, савршено дејственог у улози изврсног клавирског сарадника, приказала је у потпуности пуну моћ свог, у свим регистрима уједначеног сопрана, способног да својим интерпретацијама подари незаборавне тренутке. Школована у Немачкој, у класи чувене професорке Снежане Стаменковић, па и због тога савршеног изговора немачког текста, Соња Шарић је у свакој композицији приказала не само разговетност дикције и одличног разумевања садржаја, него и могућности контроле у служби израза.

Како би што упечатљивије представила њихов озбиљан поетски текст (у суштини различит од оперског), сама је прочитала неколико одабраних превода, антиципирајући тако атмосферу, идеју и тонске боје одговарајућег дела, па су и стога њена вокална предавања, уз садејство такође веома концентрисано и фокусирано донете инструменталне партије, деловала попут својеврсних, управо драматичних музичко-сценских прича. Не поводећи се ни у једном тренутку каквом спољашњом изражајношћу, нити посежући за одређеним оперским или сценским ефектом, она је прво интерпретирала четири од шездесетак, данас ретко извођених песама Франца Листа (на стихове Гетеа, Ленауа и Оскара фон Редвица). Тумачила их је уједначеним звуком, финим изговором и адекватном динамиком, компатибилно с надахнутим пијанистом, који је пластично и уверљиво уводио у расположење и психологију сваког  текста.

С истом уживљеношћу, смиреношћу и дубоким унутрашњим изразом и енергијом представила је потом и непознате нам садржаје Пет песама Густава Малера на Рикертове стихове, које је својим дахом и духом верно оживљавала чинећи их блиским, романтичарски разумљивим и присним и оним слушаоцима који не познају језик оригинала. Најзад, опраштајући се са публиком родног града која је поштује, воли и са занимањем прати њену каријеру, Соња Шарић је дирљиво проговорила језиком мудрости и спокоја којим одишу у Четири последње песме Рихарда Штрауса, који кроз речи Хермана Хесеа и Хајнриха Харта, потресно изражава и сазнање да је све на свету коначно, остављајући нас у расположењу сете и нежности, али и очекивању новог узбудљивог доживљаја како на концертном подијуму тако и на оперској сцени. На крају, уз спретну и флексибилну клавирску сарадњу Михаила Зурковића, сопранист- кињи се придружио импресивни басовски глас њеног prеthodnog пијанисте Страхиње Ђокића, у дуету из опере „Порги и Бес” Џорџа Гершвина, откривајући да их обоје фасцинира позоришна, односно оперска музичка сцена и да би их могле очекивати и неке значајније заједничке продукције у будућности.         

Марија Адамов