ДИ ВОНГ, ПОЗОРИШНИ ПЕДАГОГ Традиција у рукама деце

На тему „Интеркултуралност у позоришту за децу и младе и развој заједнице“ говорило се данима, а једно од занимљивијих излагања имала је Ди Вонг из Кине, која тренутно ради на докторској дисертацији у Енглеској. Поље научног интереса јој је унапређење образовања за децу и младе кроз драму и театар, а у Суботици је представила посебан рад на тему луткарског позоришта сенки, традиционалног кинеског позоришта које је уврштено на листу светске Унеско баштине, тренутно у тешкој фази очувања.

У Кини се све мање обраћа пажња на ову древну вештину, делимично због развоја технологије и промене у понашању и навикама људи, али делимично и зато што је потребан веома висок ниво стручности и посвећености да бисте се бавили луткарским позориштем сенки, које подразумева дрворезбарске радове, ликовна знања и технике, као и низ других, објаснила је Ди Вонг:

- Док сам студирала у Ворику, у Енглеској, приметила сам да се драма и позориште више користе у образовању старије деце, јер владају са више знања и вештина, чак и на нивоу критичког мишљења. А мене је привукло размишљање како би позориште могло да буде укључено у систем едукације код најмлађих. Посебно ме занима како би то могло да се уради развијајући постојећу педагошку методологију. Будући да долазим из Кине, а да је примена драмског образовања више карактеристична за западне земље, било је логично да потражим нешто из своје матичне културе што би могло бити интегрисано у систем позоришне едукације.

Како сте формулисали своју замисао да би кинеско позориште сенки могло да буде корисно у образовању најмлађих?

- Иако је моје првобитно поље интересовања везано за родна питања, кинеско луткарско позориште сенки не бих тренутно користила за то. Можда касније. У овом тренутку би ми најважније било да упознам децу са њим. Не само децу из Кине, него и децу на Западу. Кинеско позориште сенки видим као наслеђе свих људи и мислим да је важно да различите културе комуницирају на тај начин, као што мислим да је важно да унутар сваке културе постоји комуникација између древних и савремених уметничких форми. Децу треба упутити да истраже наслеђе, музику и језик позоришта сенки, који је специфичан кад је реч о преношењу приче. Кроз процес учења видело би се колико је древна кинеска култура различита од модерне, а у свакој другој земљи, па и Србији, од локалне.

Откуд код вас посебно интересовање за луткарство у оквиру позоришта сенки?

- Лично, веома сам заинтересована за древну кинеску културу. Када сам била млађа, нисам имала тако снажна осећања према томе. Откако сам се отиснула у велики свет, почела сам да схватам да се облачим западњачки, гледам јапанске анимиране филмове... Упитала сам се где су моји корени? Истражујући културу Кине, препознала сам да су луткарске представе у кинеском позоришту сенки савршен пример комбинације музичке и ликовне уметности, а посебно ми се допада однос таме и светла за креирање фантастичног света на позорници пред публиком. То што луткарско позориште сенки није више тако популарно, врло ми је дирљиво и само мотив више да учиним нешто по том питању.

Имам осећај да бисте волели да спасите, можда не све, али бар један мали део те традиције.

- Да, бар део ње! Не инсистирам да традиционална култура мора да остане каква јесте. Како време пролази, све се мења. Отворена сам за то и управо зато желим да кроз дечје руке видим шта би могло да буде. Волела бих њих да заинтересујем за истраживање, да заједно видимо предлоге и могућности како би могли да га учинимо занимљивијим и приступачнијим и за данашње генерације.

Када говорите о опадању интересовања за луткарско позориште сенки у Кини, да ли је то евидентно више у урбаним срединама или пођеднако и у руралним крајевима, где би се очекивало да је традиционална култура још увек заступљенија него у великим градовима?

- Свуда је тако. У великим градовима јесте све модерније, са много више могућности за анимацију деце, али и на селу, сви млади хоће у градове, у потрази за бољим, лакшим животом. Нема довољно оних који би да се баве том уметношћу. Она јесте захтевна, потребна је снажна воља да се савлада сво умеће и дуг процес учења за све непходне вештине. Отуда ми је јасно зашто луткарско позориште сенки више није толико популарно, али и даље мислим да вреди покушати да се промовише и промени тај однос.

То је борба!

- Јесте борба!

Игор Бурић