МОЈ НОВИ САД: Рецепт за „новосађански” спокој

Прави правцати, судбински задатак, а не лична трка за (увек краткотрајном) срећом и (варљивим) уживањем.

Тиме се традиционални приступ животу снажно супротставља шареним лажама помодних, ”модерних” трендова. Овај и овакав задатак, наиме, собом носи и нашу свест о одговорности, и осећање дужности, и неопходну спремност на стрпљиву и скромну (Богу свагда захвалну) трпељивост.

Да, мора се остварити победа над сопственим страховима и стрепњама, али и чврсто борбено, за искушења спремно прихватање. И разумевање онога што се каткад испречило испред нас.

Те животне препреке се не могу избећи, колико год то ми желели, и ствар је само у томе како ћемо их претрпети и издржати, са колико вере и наде, ожиљака и губитака. Имамо пред собом (и иза себе, ми са већ повеликим бројем година) неизбежне болести, болничка лечења и операције под анестезијом, као и мучне ударе свих врста, различите несреће и падове, губитак посла и пријатеља, саплитања и клевете, незаслужене увреде и  хлађења некада озбиљно распламсалих љубави, као и кобну малодушност... да не настављам даље, до у бесконачност.

И ово искуство треба и мора да нас усмери у једином спасоносном правцу: ка трагању за што хармоничнијим односом између општег, професионалног, националног, породичног и личног.

Ко у томе не буде успео, тај ће својим веома конкретним и најчешће болним страдањима платити цену овог трагичног неуспеха. 

СМИСАО, А НЕ УСПЕХ ПО СВАКУ ЦЕНУ

”Унутрашње” мора да буде важније од ”спољашњег”, ”духовно” од ”каријерног” и ”пословног”; оно дугорочно - од свега актуелног, и отаџбинско (па и завичајно) - од оног само политичког. То је услов свих услова по питању осмишљавања сопственог живота.

И ко год не успе у оваквом науму, он ће, неизбежним страдањима, платити тешку и страшну цену, па ма колико (формално) био успешан и слављен, вољен и богат.  То је судбински аксиом који се не доводи у питање, без обзира на националност и вероисповест, физичку лепоту и таленте, показану енергију и свој темперамент. 

Ништа, али баш ништа  не може неког спасити од опасног вртлога који му нужно следи, ако (свесно или несвесно) погреши у својим изборима и олако приступи ”руковођењу животом”.

Примера је безброј. И сви они потврђују једно те исто: успехом никако и никада не можемо да решимо много теже, дубље и важније ”питање смисла”. Јер се на врху пирамиде успешности налази само увек нова, неисказива жудња за још успеха - и том процесу нема краја ни конца. А у процесу самоспознаје и конкретног досезања смисла, све време је ту обавезно присутна ”духовна компонента”.  Она склања у страну све оно мање важно и поставља суштинске приоритете на сам врх нашег система вредности.

Само тако постајемо духовно писмени и оспособљени за борбу са грехом и страхом од смрти.

Најбоље је када се искрено погледамо у одразу свог личног искуства, кроз правилно и самокритичко разумевање својих грешака (и њихових последица).  А то је, ипак, најлакше у оним амбијентима који нам омогућавају лакше и брже смирење, али и онај неопходни увод у овакву унутрашњу операцију.

И тако, ето, лагано дођосмо до Новог Сада и његове потенцијалне улоге у смиривању страсти и потрази за спасоноснм спокојем за којим наша душа чезне.

Тај исцелитељски продужетак детињске безбрижности - упркос свему! - нам је овде, дословно, на дохват руке.

НОВИ „РАЈСКИ ВРТ”

”Нови Сад” управо то значи. Јер је ”сад”, у ствари, ”врт”. И то не било каква, већ она ”рајска башта”.

Тако је деловала, вековима, западноевропска и англоамеричка традиција: да се најлепшим варошима и градовима често даје баш оваква ознака. Нечег новог, а древног. Уз обавезно подсећање на библијске и старозаветне примере.

Овако је настао чувени ”Нови Амстердам” (Њу Амстердам), који ће, у истом маниру, бити преименован у ”Нови Јорк” (Њујорк од 1664, а у част Војводе од Јорка).

И увек је иза овакве одлуке стајала ова моћна библијска асоцијација, као призивање трагично изгубљене бесмртности и некадашње рајског живота наших прародитеља у оствареној хармонији са Богом.

Отуд је Нови Сад лако победио своје унутрашње конкуренте под именима: Рибница, Рацка варош, Петроварадински шанац... заједно (наизменично) ступајући на историјској мапи са оном близаначком, себи истозначном - ”Неоплантом”. 

И тај ”врт” са својим чаробним (природним и кулинарским) мирисима, увек изнова рађаном носталгијом, сећањем на ”вечност у времену” (од пре избацивања Адама и Еве из ”Старог Сада”) нас прати и привлачи, као златна сенка могућности које нам доноси живот баш на овом месту, а унутар нама датих година (епохе наше генерације).  

Наравно, то се много лакше може осетити из визуре романтичне епохе градње првих храмова и палата у краљевском (аустријском, угарском и, онда, југословенском) граду, па и у краћим епохама младалачког ентузијазма обнове града одмах после ратних дана и несрећа. Али се може пронаћи и на свакој страници новосадске хронике, па и у оним најмање занимљивим, скоро сасвим монотоним догађајима у урбаном простору између две дунавске обале (петроварадинске и оне уз чувену плажу и корзо овдашњег Штранда).  

Кад год излазимо на градску штрафту, или уђемо у неки од паркова, булевара, музеја (спомен-збирки)..., ми се добровољно подвргавамо аромама и атмосфери града који жели само најбоље могуће међу нама (код себе и у себи).  И утапамо се у широку новосадску целину, унапред интегрисани у тај узбудљиви мозаик.

НИКАД РОБОМ (ЗАВОДЉИВИХ ПОЛИТИЧКИХ СТРАСТИ)

Највећа сметња оваквог ”грађења живота достојног човека” је опасни вирус бунтовничке политичке страсти за исправљањем света.  И ова страст готово никада нема ама баш никакве везе са нечијим реалним квалитетом рада и живота, са тиме како он стварно живи (у поређењу са другима).

Реч је о неугасивом незадовољству и острашћеном нестрпљењу у сталној потреби ”за променом система”, као да је то заиста могуће. А није и неће бити. Сем изнутра, лаганим исправљањем, одозго, државног правца пловидбе... 

Ово искушење је постојало и у много сређенијим, мирнијим епохама, у којима није било превише разлога ни за бригу, нити за страх од будућности.

Ипак, то није ни на тренутак смиривало наше претке, нити смањивало скоро неподношљиве тензије настале у сукобима између њихових несхватљиво различитих приступа свету. Све то без неког виднијег резултата, уз оно већ пословично неуспешно смиривање ватрено разбукталих страсти.

Све те буре у чаши воде су се спонтано повезале у невидљиви заједнички канал, течни лавиринт којим управљају стварни власници ових благо узбурканих чаша.  И онда читава ствар добија неслућене размере, и то на основу легендарне српске склоности радикалним утопијским захтевима (од за то неспремне реалности). 

Па се политичком ”богу нихилизма” (”обожаваном телету слободе”)  фанатично жртвују конкретни животи младих људи без довољно осећаја за реалност,  без померања на боље и макар минималне поправке свега недовољно доброг и уочљиво несавршеног.

Живот на земљи није лежерно плутање рајским рекама ужитка и правде, већ стални и нужни компромис између наших снова и реалности, огромних жеља и најчешће скромних могућности.

Али, шта уопште рећи за народ који није био задовољан сопственом друштвеном и државном пасторалом из 1903. године (са лепим кућама за професоре, цветним баштама са леденим изворима и појем славуја у сред београдске чаршије, бркатим официрима налик на средњовековне витезове, девојкама лепим и чедним као принцезе из бајке, дечицом скромном и пристојном, школским uybеnicima што кипте од нормалности, војницима спремним да дају живот за Otaybinu; са чистим ваздухом и небом, патријархалним моралом и аутентичним светосавским јединством Цркве, народа и државе...) јер је својим незадовољством и черечењем краља & краљице призвао заслужену казну за овакву грубост и размаженост.

Уместо православног, миропомазаног сина краља Милана (и заслужног спасиоца српског Хиландара) добили су бравара и међународног терористу ”Тита”, уместо краљевског - онај комунистички грб (са бакљама), уместо светосавског и косовског завета добисмо идолопоклоничке песме том истом ”Титу” (парњаку Павелића у припреми будућег доласка Туђмана на власт у некадашњој хрватско-српско-југословенској регији). Па су нам се, деценијама касније, као неизбежна последица крваве касапнице од 29. маја, српским касарнама бахато шеткали: један, према ”Титу” удворички, Пера-Ждера (злогласни Стамболић) и некакав генерал Љубичић из редова ”јагњећих бригада” - уместо негдашњих војвода Мишића и Степановића, са њиховим супериорним ађутантима, ордонансима и штапским официрима.

Препуштање политикантском зову хипнотичке ”чаробне фруле” води све овако ухваћене сомове и шаране (у људском облику) на људождерску трпезу наших задовољних непријатеља.

”Ко хоће веће, изгуби из вреће”, ”испеци па реци”, ”из дупета у главу”, ”ко с ђаволом тикве сади, о главу му се лупају”, ”боље врабац у руци, него голуб на грани”... узалуд нам наш народ из свег гласа довикује, јер ми опет, и опет, и опет - понављамо исте (и њихове и наше) грешке. Као да без заблуда не умемо да живимо, нити да се радујемо без уличних политичких окупљања и ршума, те нереалних захтева с тим у вези...

И зато да се овде још једном, па макар и сасвим узалудно, подсетимо колико може бити леп и срећан, миран и блажено-спокојан онај новосађански, пристојно-грађански и суверено ”војводовински” и српски начин живота.

Јер наш живот апсолутно највише (понекад и једино) зависи од нас, нас и само нас. Бар у оној димензији која делује искључиво унутар људске, а изван такозване ”медијске сфере” нашег постојања...

И сам сам се у то уверио, након озбиљног преиспитивања смисла свега што сам радио, мислио и стварао све ове године.

Могло је, признајем, боље и много корисније - и за мене и за све оно у шта верујем и за шта се борим. 

Па и вама то исто предлажем, из свог горког искуства и од свег срца!

Драгослав Бокан