MOJ NOVI SAD: Recept za „novosađanski” spokoj

Pravi pravcati, sudbinski zadatak, a ne lična trka za (uvek kratkotrajnom) srećom i (varljivim) uživanjem.

Time se tradicionalni pristup životu snažno suprotstavlja šarenim lažama pomodnih, ”modernih” trendova. Ovaj i ovakav zadatak, naime, sobom nosi i našu svest o odgovornosti, i osećanje dužnosti, i neophodnu spremnost na strpljivu i skromnu (Bogu svagda zahvalnu) trpeljivost.

Da, mora se ostvariti pobeda nad sopstvenim strahovima i strepnjama, ali i čvrsto borbeno, za iskušenja spremno prihvatanje. I razumevanje onoga što se katkad isprečilo ispred nas.

Te životne prepreke se ne mogu izbeći, koliko god to mi želeli, i stvar je samo u tome kako ćemo ih pretrpeti i izdržati, sa koliko vere i nade, ožiljaka i gubitaka. Imamo pred sobom (i iza sebe, mi sa već povelikim brojem godina) neizbežne bolesti, bolnička lečenja i operacije pod anestezijom, kao i mučne udare svih vrsta, različite nesreće i padove, gubitak posla i prijatelja, saplitanja i klevete, nezaslužene uvrede i  hlađenja nekada ozbiljno rasplamsalih ljubavi, kao i kobnu malodušnost... da ne nastavljam dalje, do u beskonačnost.

I ovo iskustvo treba i mora da nas usmeri u jedinom spasonosnom pravcu: ka traganju za što harmoničnijim odnosom između opšteg, profesionalnog, nacionalnog, porodičnog i ličnog.

Ko u tome ne bude uspeo, taj će svojim veoma konkretnim i najčešće bolnim stradanjima platiti cenu ovog tragičnog neuspeha. 

SMISAO, A NE USPEH PO SVAKU CENU

”Unutrašnje” mora da bude važnije od ”spoljašnjeg”, ”duhovno” od ”karijernog” i ”poslovnog”; ono dugoročno - od svega aktuelnog, i otadžbinsko (pa i zavičajno) - od onog samo političkog. To je uslov svih uslova po pitanju osmišljavanja sopstvenog života.

I ko god ne uspe u ovakvom naumu, on će, neizbežnim stradanjima, platiti tešku i strašnu cenu, pa ma koliko (formalno) bio uspešan i slavljen, voljen i bogat.  To je sudbinski aksiom koji se ne dovodi u pitanje, bez obzira na nacionalnost i veroispovest, fizičku lepotu i talente, pokazanu energiju i svoj temperament. 

Ništa, ali baš ništa  ne može nekog spasiti od opasnog vrtloga koji mu nužno sledi, ako (svesno ili nesvesno) pogreši u svojim izborima i olako pristupi ”rukovođenju životom”.

Primera je bezbroj. I svi oni potvrđuju jedno te isto: uspehom nikako i nikada ne možemo da rešimo mnogo teže, dublje i važnije ”pitanje smisla”. Jer se na vrhu piramide uspešnosti nalazi samo uvek nova, neiskaziva žudnja za još uspeha - i tom procesu nema kraja ni konca. A u procesu samospoznaje i konkretnog dosezanja smisla, sve vreme je tu obavezno prisutna ”duhovna komponenta”.  Ona sklanja u stranu sve ono manje važno i postavlja suštinske prioritete na sam vrh našeg sistema vrednosti.

Samo tako postajemo duhovno pismeni i osposobljeni za borbu sa grehom i strahom od smrti.

Najbolje je kada se iskreno pogledamo u odrazu svog ličnog iskustva, kroz pravilno i samokritičko razumevanje svojih grešaka (i njihovih posledica).  A to je, ipak, najlakše u onim ambijentima koji nam omogućavaju lakše i brže smirenje, ali i onaj neophodni uvod u ovakvu unutrašnju operaciju.

I tako, eto, lagano dođosmo do Novog Sada i njegove potencijalne uloge u smirivanju strasti i potrazi za spasonosnm spokojem za kojim naša duša čezne.

Taj isceliteljski produžetak detinjske bezbrižnosti - uprkos svemu! - nam je ovde, doslovno, na dohvat ruke.

NOVI „RAJSKI VRT”

”Novi Sad” upravo to znači. Jer je ”sad”, u stvari, ”vrt”. I to ne bilo kakva, već ona ”rajska bašta”.

Tako je delovala, vekovima, zapadnoevropska i angloamerička tradicija: da se najlepšim varošima i gradovima često daje baš ovakva oznaka. Nečeg novog, a drevnog. Uz obavezno podsećanje na biblijske i starozavetne primere.

Ovako je nastao čuveni ”Novi Amsterdam” (Nju Amsterdam), koji će, u istom maniru, biti preimenovan u ”Novi Jork” (Njujork od 1664, a u čast Vojvode od Jorka).

I uvek je iza ovakve odluke stajala ova moćna biblijska asocijacija, kao prizivanje tragično izgubljene besmrtnosti i nekadašnje rajskog života naših praroditelja u ostvarenoj harmoniji sa Bogom.

Otud je Novi Sad lako pobedio svoje unutrašnje konkurente pod imenima: Ribnica, Racka varoš, Petrovaradinski šanac... zajedno (naizmenično) stupajući na istorijskoj mapi sa onom blizanačkom, sebi istoznačnom - ”Neoplantom”. 

I taj ”vrt” sa svojim čarobnim (prirodnim i kulinarskim) mirisima, uvek iznova rađanom nostalgijom, sećanjem na ”večnost u vremenu” (od pre izbacivanja Adama i Eve iz ”Starog Sada”) nas prati i privlači, kao zlatna senka mogućnosti koje nam donosi život baš na ovom mestu, a unutar nama datih godina (epohe naše generacije).  

Naravno, to se mnogo lakše može osetiti iz vizure romantične epohe gradnje prvih hramova i palata u kraljevskom (austrijskom, ugarskom i, onda, jugoslovenskom) gradu, pa i u kraćim epohama mladalačkog entuzijazma obnove grada odmah posle ratnih dana i nesreća. Ali se može pronaći i na svakoj stranici novosadske hronike, pa i u onim najmanje zanimljivim, skoro sasvim monotonim događajima u urbanom prostoru između dve dunavske obale (petrovaradinske i one uz čuvenu plažu i korzo ovdašnjeg Štranda).  

Kad god izlazimo na gradsku štraftu, ili uđemo u neki od parkova, bulevara, muzeja (spomen-zbirki)..., mi se dobrovoljno podvrgavamo aromama i atmosferi grada koji želi samo najbolje moguće među nama (kod sebe i u sebi).  I utapamo se u široku novosadsku celinu, unapred integrisani u taj uzbudljivi mozaik.

NIKAD ROBOM (ZAVODLJIVIH POLITIČKIH STRASTI)

Najveća smetnja ovakvog ”građenja života dostojnog čoveka” je opasni virus buntovničke političke strasti za ispravljanjem sveta.  I ova strast gotovo nikada nema ama baš nikakve veze sa nečijim realnim kvalitetom rada i života, sa time kako on stvarno živi (u poređenju sa drugima).

Reč je o neugasivom nezadovoljstvu i ostrašćenom nestrpljenju u stalnoj potrebi ”za promenom sistema”, kao da je to zaista moguće. A nije i neće biti. Sem iznutra, laganim ispravljanjem, odozgo, državnog pravca plovidbe... 

Ovo iskušenje je postojalo i u mnogo sređenijim, mirnijim epohama, u kojima nije bilo previše razloga ni za brigu, niti za strah od budućnosti.

Ipak, to nije ni na trenutak smirivalo naše pretke, niti smanjivalo skoro nepodnošljive tenzije nastale u sukobima između njihovih neshvatljivo različitih pristupa svetu. Sve to bez nekog vidnijeg rezultata, uz ono već poslovično neuspešno smirivanje vatreno razbuktalih strasti.

Sve te bure u čaši vode su se spontano povezale u nevidljivi zajednički kanal, tečni lavirint kojim upravljaju stvarni vlasnici ovih blago uzburkanih čaša.  I onda čitava stvar dobija neslućene razmere, i to na osnovu legendarne srpske sklonosti radikalnim utopijskim zahtevima (od za to nespremne realnosti). 

Pa se političkom ”bogu nihilizma” (”obožavanom teletu slobode”)  fanatično žrtvuju konkretni životi mladih ljudi bez dovoljno osećaja za realnost,  bez pomeranja na bolje i makar minimalne popravke svega nedovoljno dobrog i uočljivo nesavršenog.

Život na zemlji nije ležerno plutanje rajskim rekama užitka i pravde, već stalni i nužni kompromis između naših snova i realnosti, ogromnih želja i najčešće skromnih mogućnosti.

Ali, šta uopšte reći za narod koji nije bio zadovoljan sopstvenom društvenom i državnom pastoralom iz 1903. godine (sa lepim kućama za profesore, cvetnim baštama sa ledenim izvorima i pojem slavuja u sred beogradske čaršije, brkatim oficirima nalik na srednjovekovne vitezove, devojkama lepim i čednim kao princeze iz bajke, dečicom skromnom i pristojnom, školskim uybenicima što kipte od normalnosti, vojnicima spremnim da daju život za Otaybinu; sa čistim vazduhom i nebom, patrijarhalnim moralom i autentičnim svetosavskim jedinstvom Crkve, naroda i države...) jer je svojim nezadovoljstvom i čerečenjem kralja & kraljice prizvao zasluženu kaznu za ovakvu grubost i razmaženost.

Umesto pravoslavnog, miropomazanog sina kralja Milana (i zaslužnog spasioca srpskog Hilandara) dobili su bravara i međunarodnog teroristu ”Tita”, umesto kraljevskog - onaj komunistički grb (sa bakljama), umesto svetosavskog i kosovskog zaveta dobismo idolopokloničke pesme tom istom ”Titu” (parnjaku Pavelića u pripremi budućeg dolaska Tuđmana na vlast u nekadašnjoj hrvatsko-srpsko-jugoslovenskoj regiji). Pa su nam se, decenijama kasnije, kao neizbežna posledica krvave kasapnice od 29. maja, srpskim kasarnama bahato šetkali: jedan, prema ”Titu” udvorički, Pera-Ždera (zloglasni Stambolić) i nekakav general Ljubičić iz redova ”jagnjećih brigada” - umesto negdašnjih vojvoda Mišića i Stepanovića, sa njihovim superiornim ađutantima, ordonansima i štapskim oficirima.

Prepuštanje politikantskom zovu hipnotičke ”čarobne frule” vodi sve ovako uhvaćene somove i šarane (u ljudskom obliku) na ljudoždersku trpezu naših zadovoljnih neprijatelja.

”Ko hoće veće, izgubi iz vreće”, ”ispeci pa reci”, ”iz dupeta u glavu”, ”ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju”, ”bolje vrabac u ruci, nego golub na grani”... uzalud nam naš narod iz sveg glasa dovikuje, jer mi opet, i opet, i opet - ponavljamo iste (i njihove i naše) greške. Kao da bez zabluda ne umemo da živimo, niti da se radujemo bez uličnih političkih okupljanja i ršuma, te nerealnih zahteva s tim u vezi...

I zato da se ovde još jednom, pa makar i sasvim uzaludno, podsetimo koliko može biti lep i srećan, miran i blaženo-spokojan onaj novosađanski, pristojno-građanski i suvereno ”vojvodovinski” i srpski način života.

Jer naš život apsolutno najviše (ponekad i jedino) zavisi od nas, nas i samo nas. Bar u onoj dimenziji koja deluje isključivo unutar ljudske, a izvan takozvane ”medijske sfere” našeg postojanja...

I sam sam se u to uverio, nakon ozbiljnog preispitivanja smisla svega što sam radio, mislio i stvarao sve ove godine.

Moglo je, priznajem, bolje i mnogo korisnije - i za mene i za sve ono u šta verujem i za šta se borim. 

Pa i vama to isto predlažem, iz svog gorkog iskustva i od sveg srca!

Dragoslav Bokan