Твоја реч: Емил (14) и Лазар (14) чланови бенда „Мајмунско острво”

Ову фантастичну четворку чине певач Лазар Михајловић (14), гитариста Ненад Драгић (14), басисткиња Јана Ћурчић (15) и бубњар Емил Штрбоја (14), који су одлучили да оформе бенд пре годину дана и од тад наступају где год им се укаже прилика, мада, како кажу, највише воле да свирају у жабаљском „Daff Пабу” јер је тамо њихова локална публика. Рецимо, сутра наступају на ужичком „Мусиц Вибес” фестивалу, а 1. октобра биће предгрупа бенду „Раинмакер Ирон Маиден Трибуте” у Атом Академија у Београду.

- Све је почело тако што нам је помогао Милош Шуваковић који је имао свирку са својим бендом „Ништа за попити” а ми смо били предгрупа – присећају се Лазар и Емил, наши овонедељни саговорници. – А наша прва самостална свирка је била у Општинској народној библиотеци „Вељко Петровић” у Жабљу где је била изложба „Накит и дворци” коју је организовала Милица Станивук, а прва свирка у Новом Саду нам је била у „Герили”, захваљујући Александру Апићу Шаци. Свирамо и своје и туђе ствари, јер нисмо још познат бенд, тек се прогуравамо полако, па кад будемо били мало већи бенд онда ћемо свирати само наше песме.

Зашто баш назив „Мајмунско острво”?

ЕМИЛ: То су неке шипке на којима су млади из Жабља седели осамдесетих и деведестих, на њима су свирали и певали, а пошто је Жабаљ rock’n’roll место, млади су као „мајмуни”, онда су то све назвали „Мајмунско острво”.

Када сте се основали и шта свирате од жанрова?

ЛАЗАР: Има годину дана како смо се основали. Иначе смо се сви овако већ дружили, сви смо слушали исту музику и уклопили смо се јер је свако имао неки таленат за музику и тако смо почели с бендом.

ЕМИЛ: Иначе свирамо углавном рок, али има и блуза мало...

ЛАЗАР: И фанк, хеви метал... Има свега.

Како смишљате музику и текстове?

ЕМИЛ: Кад треба нове да смишљамо, Ненад смисли на гитари неки риф и онда се уз то уклопи цео бенд и тако направимо музику. Онда је дорађујемо и тако настаје песма. Имамо око 30 ауторских и још толико страних које знамо да свирамо.

ЛАЗАР: То што је Емил рекао, прво Ненад смисли риф, некад ја, некад неко други, сви учествујемо у томе, и сви заједно то довршимо. Али, ако је текст у питању, онда зависи од тога на шта ме музика асоцира, та мелодија, или пишем из чисте емоције. Неке имају тему, неке су с неког мог догађаја и тако...

Како публика реагује на вас? Осим што се одушевљавају како сте слатки и млади...

ЛАЗАР: Да, то је најчешћа реакција, а неке колеге мисле да смо само клинци, па кад почнемо да свирамо, онда кажу да ће бити нешто од нас и да ће бити све добро.

А девојчице?

ЛАЗАР: Има и тога, али нема онако озбиљно... ал’ биће.

ЕМИЛ: Имали смо лоших искустава... Било је да смо пришли девојкама, али су нас откачиле кад смо их питали за Инстаграм.

Страшно! Није вам лако.

ЛАЗАР: Да, то је данашњи фазон наших генерација, али и у томе свему смо ми мало другачији.

Али, битно да вас људи генерално подржавају и да вам дају ветар у леђа да не одустајете.

ЕМИЛ: Било је и тога да нас скоро нико није подржавао, али смо ми наставили да свирамо.

Како сте сконтали да вас интересује музика?

ЕМИЛ: На пример, ја сам то све слушао док сам био мали, тата ми је показао. А тек са десет година сам почео да свирам бубњеве, па сам престао и онда почео нешто пре него што смо оформили бенд.

ЛАЗАР: Јања је, ја ћу рећи за њу јер знам, ишла у Музичку школу где је свирала клавир, а Ненад је исто као ја ођедном кренуо да свира.

Какви су вам даљи планови?

ЛАЗАР: Па, можда да снимимо албум, јер смо снимили демо снимке које смо офрље урадили како бисмо се пријавили да „Wind Роцк” фестивалу. Желим да поздравим Дуашана Танасијина, јер смо у његовом студију „Ливе” снимали и стварно нам је изашао у сусрет са тим, као и тонца Драгослава Бељина који је дотерао те снимке. Ако останемо сложни и све, ако буде било као што је сад, бенд ће бити много, много познатији.

ЕМИЛ: И познатији, али и музички бољи. Напредоваћемо до тад.

ЛАЗАР: Сад док смо млађи, занимљиви смо људима, знам то. Увек ће се сећати да смо ми били ти клинци...

Мислите ли да се може живети од музике?

ЕМИЛ: Све зависи како се ради. Вероватно може да се живи од музике.

Ко су вам узори у целом овом процесу?

ЕМИЛ: На пример, мени је за бубњеве узор био бубњар Лед Цепелина Џон Бонам, а касније су то били неки други бендови, Алице ин Chains, Пеарл Јам, Соундгарден... Има много бендова који су помогли да се музички развијем.

ЛАЗАР: Ја, искрено, немам узора, оно као: „Е, ти си ми узор!” Него су сви бендови утицали, јер да их нисам слушаи и гледао, не бих ни ја знао како да се поставим у бенду и да будем бенд.

Леа Радловачки