Tvoja reč: Emil (14) i Lazar (14) članovi benda „Majmunsko ostrvo”
Na nedavno održanom Wind Rock Festu u Vršcu, u okviru kog je bilo takmičenje mladih i novih muzičara iz Srbije i regiona, prvu nagradu osvojio je četvoročlani bend „Majmunsko ostrvo” iz Žablja.
Ovu fantastičnu četvorku čine pevač Lazar Mihajlović (14), gitarista Nenad Dragić (14), basistkinja Jana Ćurčić (15) i bubnjar Emil Štrboja (14), koji su odlučili da oforme bend pre godinu dana i od tad nastupaju gde god im se ukaže prilika, mada, kako kažu, najviše vole da sviraju u žabaljskom „Daff Pabu” jer je tamo njihova lokalna publika. Recimo, sutra nastupaju na užičkom „Music Vibes” festivalu, a 1. oktobra biće predgrupa bendu „Rainmaker Iron Maiden Tribute” u Atom Akademija u Beogradu.
- Sve je počelo tako što nam je pomogao Miloš Šuvaković koji je imao svirku sa svojim bendom „Ništa za popiti” a mi smo bili predgrupa – prisećaju se Lazar i Emil, naši ovonedeljni sagovornici. – A naša prva samostalna svirka je bila u Opštinskoj narodnoj biblioteci „Veljko Petrović” u Žablju gde je bila izložba „Nakit i dvorci” koju je organizovala Milica Stanivuk, a prva svirka u Novom Sadu nam je bila u „Gerili”, zahvaljujući Aleksandru Apiću Šaci. Sviramo i svoje i tuđe stvari, jer nismo još poznat bend, tek se proguravamo polako, pa kad budemo bili malo veći bend onda ćemo svirati samo naše pesme.
Zašto baš naziv „Majmunsko ostrvo”?
EMIL: To su neke šipke na kojima su mladi iz Žablja sedeli osamdesetih i devedestih, na njima su svirali i pevali, a pošto je Žabalj rock’n’roll mesto, mladi su kao „majmuni”, onda su to sve nazvali „Majmunsko ostrvo”.
Kada ste se osnovali i šta svirate od žanrova?
LAZAR: Ima godinu dana kako smo se osnovali. Inače smo se svi ovako već družili, svi smo slušali istu muziku i uklopili smo se jer je svako imao neki talenat za muziku i tako smo počeli s bendom.
EMIL: Inače sviramo uglavnom rok, ali ima i bluza malo...
LAZAR: I fank, hevi metal... Ima svega.
Kako smišljate muziku i tekstove?
EMIL: Kad treba nove da smišljamo, Nenad smisli na gitari neki rif i onda se uz to uklopi ceo bend i tako napravimo muziku. Onda je dorađujemo i tako nastaje pesma. Imamo oko 30 autorskih i još toliko stranih koje znamo da sviramo.
LAZAR: To što je Emil rekao, prvo Nenad smisli rif, nekad ja, nekad neko drugi, svi učestvujemo u tome, i svi zajedno to dovršimo. Ali, ako je tekst u pitanju, onda zavisi od toga na šta me muzika asocira, ta melodija, ili pišem iz čiste emocije. Neke imaju temu, neke su s nekog mog događaja i tako...
Kako publika reaguje na vas? Osim što se oduševljavaju kako ste slatki i mladi...
LAZAR: Da, to je najčešća reakcija, a neke kolege misle da smo samo klinci, pa kad počnemo da sviramo, onda kažu da će biti nešto od nas i da će biti sve dobro.
A devojčice?
LAZAR: Ima i toga, ali nema onako ozbiljno... al’ biće.
EMIL: Imali smo loših iskustava... Bilo je da smo prišli devojkama, ali su nas otkačile kad smo ih pitali za Instagram.
Strašno! Nije vam lako.
LAZAR: Da, to je današnji fazon naših generacija, ali i u tome svemu smo mi malo drugačiji.
Ali, bitno da vas ljudi generalno podržavaju i da vam daju vetar u leđa da ne odustajete.
EMIL: Bilo je i toga da nas skoro niko nije podržavao, ali smo mi nastavili da sviramo.
Kako ste skontali da vas interesuje muzika?
EMIL: Na primer, ja sam to sve slušao dok sam bio mali, tata mi je pokazao. A tek sa deset godina sam počeo da sviram bubnjeve, pa sam prestao i onda počeo nešto pre nego što smo oformili bend.
LAZAR: Janja je, ja ću reći za nju jer znam, išla u Muzičku školu gde je svirala klavir, a Nenad je isto kao ja ođednom krenuo da svira.
Kakvi su vam dalji planovi?
LAZAR: Pa, možda da snimimo album, jer smo snimili demo snimke koje smo ofrlje uradili kako bismo se prijavili da „Wind Rock” festivalu. Želim da pozdravim Duašana Tanasijina, jer smo u njegovom studiju „Live” snimali i stvarno nam je izašao u susret sa tim, kao i tonca Dragoslava Beljina koji je doterao te snimke. Ako ostanemo složni i sve, ako bude bilo kao što je sad, bend će biti mnogo, mnogo poznatiji.
EMIL: I poznatiji, ali i muzički bolji. Napredovaćemo do tad.
LAZAR: Sad dok smo mlađi, zanimljivi smo ljudima, znam to. Uvek će se sećati da smo mi bili ti klinci...
Mislite li da se može živeti od muzike?
EMIL: Sve zavisi kako se radi. Verovatno može da se živi od muzike.
Ko su vam uzori u celom ovom procesu?
EMIL: Na primer, meni je za bubnjeve uzor bio bubnjar Led Cepelina Džon Bonam, a kasnije su to bili neki drugi bendovi, Alice in Chains, Pearl Jam, Soundgarden... Ima mnogo bendova koji su pomogli da se muzički razvijem.
LAZAR: Ja, iskreno, nemam uzora, ono kao: „E, ti si mi uzor!” Nego su svi bendovi uticali, jer da ih nisam slušai i gledao, ne bih ni ja znao kako da se postavim u bendu i da budem bend.
Lea Radlovački