Словачка евангелистичка црква краси центар Кисача

Ограђена капијом типичних боја, црква је прикривена разгранатим крошњама, изнад којих се назире највиши део са крстом на врху. Двориште је украшено различитим цветним, жбунастим и дрвенастим формама, складно укомпонованих стилом и лаганим летњим мирисима, а баш ту нас је дочекао свештеник Владимир Ловас, вративши нас кроз време више од два века.

- Црква је грађена 1795. године, а 1797. је освештена, да би две године касније и торањ био подигнут – прича Ловас, рекавши да је част што ће догодине парохија славити 250 година од оснивања села. - Колико сам читао, 1773. године су овде почели да долазе први ветерани и то Мађари, а са њима исте године долазе и Словаци лутерани, те тада почиње и масовно насељавање. Из неког разлога, становници нису одмах подигли цркву, али оно што је занимиљво је да први свештеник долази 1788. године, када још црква није ни постојала. За тих седам година, па све до почетка градње, он је био у парохији, што указује на чињеницу да су морали да имају неки свети простор, у ком су се могле одржавати службе.

По свештениковим речима, црква је једноставна грађевина у виду црквеног брода, без додатних бочних делова, са полукружним олтарним делом. Важан детаљ сваке лутеранске цркве су оргуље, а први писани податак о њиховом постојању у Словачкој евангелистичкој цркви датира још из 1855. године. Драгоцени инструмен налази се на спрату, изнад улаза, док су са стране, једно преко пута другог, изграђени балкони са клупама. Свештеник нема податак да ли су у међувремену оргуље замењене.

- На нашим службама певају се песме, верници долазе са песмарицама и учествују у служби, а у парохијама су, када се гледа уназад, оргуљаши били школовани кантори и учитељи – појашњава наш саговорник. -  Касније је дошло време када су кантори постали „лаици„, односно поседовали су таленат за свирање и музику, те су се тако прикључивали служби. - Имам ту привилегију да мој син похађа Музичку школу и да поред мене ради канторску службу у нашој цркви.

Унутар цркве, зидови су жуто белих нијанси, које се од половине зида ка поду претачу у украсне дрвене ламперије. Са леве и десне стране уредно поређане дугачке клупе, и испод сваке песмарица. Да се нађе за оне који забораве своју код куће или је пак још увек немају у свом власништву.

Проширена за 16 квадрата

Свештеник Владимир Ловас открио нам је и податак да по неким записима стоји да је 1866. године дошло до раста становништва, а да је било око 1.400 Словака лутерана, стога се јавила потреба да се црква прошири.

Тада је добила додатних 16 квадратних метара, а највероватније се дограђивање радило по дужини, с обзиром на то да је торањ већ постојао. Једино место на ком се могла ширити је олтарни део, који је изграђен по узору на Арадичку цркву у Банату. Занимљиво је то што је црква у Арадцу грађена по узору на Ковачичке парохије.

Како је објаснио Ловас, црква као најзначајнији празник обележава 31. октобар, Дан реформације, коју је Мартин Лутер у Немачкој покренуо 1517. године, али се та служба не разликује много од редовних недељних. За разлику од Православне цркве, немају свеца коме је црква посвећена, нити их уопште славе.

- Наше цркве чак немају име – казао је он, додавши да као и све хришћанске цркве славе Божић, Ускрс, Духове, све те важне празнике - Верујемо да је служба божја, са централном тачком проповедања речи Божије, а проповед, односно тема недеље о којој говоримо, зависи од периода године у ком се налазимо. У лутеранској цркви има мало симболике, која се види кроз олтар, када се мењају боје. Обележавали смо 10. недељу по Светом Тројству, када се припомиње уништење града Јерусалима, зато је олтар сада у црној боји. У тој нијанси је и за време Великог петка.

По његовим речима, кроз половину године када нема већих празника, обично је олтар зелен, а када се обележавају Духови, обележен је црвено, у боји ватре. На Божић и Ускрс буде бела боја, симбол духовности.

И. Бакмаз