Твоја реч, Александра Рапаић (22): Улица и ринг су две различите ствари

Није имала амбиције да осваја пехаре и медаље, али, ето, како сама каже - стицајем околности - освојила је злато на Светском првенству у Италији (2018), што јој представља врхунац у каријери.

Ипак, као искључиво спортски успех издваја бронзу са недавно одржаног Европског првенства у олимпијском боксу за млађе сениоре у Хрватској. Сви успеси које је до сад постигла су јој доказ да су се исплатили труд и напор које улаже у спорт. Сашка је, иначе, репрезентативка Србије, тренира у зрењанинском клубу „Петровград” код селектора боксерске репрезентације Милана Пиперског, као и у житиштанском клубу „Спартанац” код Милана Зорића, где са Лидијом Станишић обучава малишане из тог места који желе да се опробају у овом борилачком спорту.

- Кик боксом сам почела да се бавим 2012. године због кондиције, а волим борилачке спортове од малена, то ми је увек било занимљиво, па сам хтела да научим неку вештину. Тако сам кренула и да се и такмичим - присећа се наша овонедељна саговорница.

Шта те је толико привукло борилачким вештинама?

- Не знам, увек ми је било прелепо. Откад сам била мала, волела сам ратнике и кад сам сазнала шта је бушидо, било ми је „вау”. Више ме је привукло на том духовном новоу.

Будући да си из мање средине, како те околина гледа, да ли си наилазила на предрасуде јер си женско, а бавиш се борилачким спортом?

- Да. Има доста оних који ми кажу да ми то не треба, да није за жене, а људи нису свесни колико је то спорт у ком нема толико повреда. Теже су повреде у фудбалу и кошарци јер овде се тело навикне на ударце и постаје отпорније.

Можемо ли да кажемо и да је мање агресиван спорт?

- Има доста агресивнијих спортова, као што је MMA...

Или рагби, амерички фудбал... Елем, видела сам да примате нову генерацију клинаца у житиштански клуб...

- Да, сад је званично нови упис, али се деца могу уписати током целе године.

Колико су млади, односно деца, заинтересовани да се баве тим спортом? И колико ти, као професионалац, примећујеш да та борилачка вештина утиче на њихово формирање и у физичком и у психичком смислу?

- Рекла бих да је то деци занимљиво јер су им тренинзи конципирани кроз игру. Ипак су то мала деца, нижи разреди основне школе, по мом мишљењу још нису спремни за ринг, а и наши тренери не желе да их пусте у ринг тек тако. Прво их спремамо технички, тактички и физички, да све буде на месту. Што се тиче употребљавања научених вештина, деца која се баве борилачким спортовима не започињу прва свађе и не праве проблеме, све су то добра деца, поготово у Житишту. Више им све то делује психички, и мени је највише утицало на психу. На пример, кад сам била млађа, никад нисам имала самопоуздања и кик бокс ми је доста помогао да се заузмем за себе.

Колико су баш девојчице заинтересоване да тренирају кик бокс?

- Наш клуб је већински женски клуб. Кад сам ја почињала да тренирам, било је више дечака. Како је време одмицало, тако се смањивао број дечака, а растао број девојчица које су тренирале и такмичиле се. Кад узмемо све успехе и ставимо на папир, мислим да има више девојака које су се такмичиле и доносиле успех нашем клубу.

Шта мислиш да је допринео томе?

- Не знам, то је баш тешко питање...

Да ли им то помаже да се осећају сигурније, нарочито кад се саме крећу улицама и слично? Можда им је ово неки начин самоодбране...

- Вероватно, мада бих свим девојкама које се баве борилачким спортовима свакако препоручила да не иду ноћу саме, нарочито по градовима и мрачним улицама. Улица и ринг су две различите ствари, нарочито што на улици нема правила и кад бих се ја прва нашла у тако некој непријатној ситуацији, не бих бирала шта бих урадила. Нема правила и нема попуштања.

Кик бокс је другачији у односу на бокс јер се више користе ноге. Зашто је, онда, добро бавити се баш кик боксом, осим што ти активира цело тело?

- То што си рекла да је један вид самоодбране, такође, стиче се физичка снага, особа има више самопоуздања, психички и карактерно је стабилнија. Једностано, спорт је добар због снаге и издржљивости тела, особа ће бити здравија. Духовно се јача, нећете дати на себе тако лако, а и моје виђење је да, ако на тренингу научите да истрајете и издржите тај тежи период, и у животу ћете лакше прегурати неке тешке ситуације.

То си лепо рекла. Да ли би још нешто додала, истакла, апеловала...?

- Желела бих да свима поручим да се баве неким спортом, било којим, да нађу шта одговара њиховом телу, у чему се најбоље осећају, и да се пазе. Пазите на своје здравље, на себе, своју породицу, своје пријатеље.

Леа Радловачки