МОЈ НОВИ САД Лирско, унутрашње путовање градом

Ниједан град на мапи света не састоји се само од индекса улица, списка квартова, пописа најважнијих зграда, цркава, паркова, стадиона, институција... Наравно, све то јесте град — али град није само то!

И као да је звук Оријент експреса заувек опчинио луталачку душу Новог Сада, града који је одувек знао да „није нужно живети, али да се мора пловити“. Јер је свако путовање у ствари ходочашће, повратак светим местима заједнич- ке прошлости. И на тим покретним стазама, Нови Сад је увек ишао широм отворених руку, срца и yеpova. Знајући да се само тако, само давањем може добијати нешто заузврат. Отуд су тако важни управо они путнички, добронамернички симболи једног овако обликованог града.

Пре свих, то су новосадски прозори и капије, одмах затим црквени звоници, па друмови, раскршћа, скеле и мостови. Са свих страна нам се тако отварају све нови и нови погледи и видици; како од града, тако и према њему — по свим постојећим правцима што овуда, одувек, пролазе. Јуре тако, још увек, слободни панонски ветрови и још слободнији путници-намерници својим футо-

шким, темеринским, кисачким или пирошким правцем, трагајући, успут, за несталим „путем свих путева“: Цариградским друмом — којим се, у вечности, још увек може стићи од Беча до Цариграда (преко Пеште и Београда).

Или, још боље: „Сачекати бечку, белу лађу; сву у месингу и опојним аромама скупих коњака; и њоме, лагано, отпловити до Земуна. Онда сићи и возом, као наши стари (и као Црњански) вратити се — све кроз чортановачки тунел — у Нови Сад“.  

НОВИ САД КОГА ВИШЕ НЕМА

Ко још памти новосадске оклопнике, ону свечану официрску коњицу са углачаним, парадним оклопима? И ко сад још свира на грађанским седељкама и соареима свој шпинет и клавикорд? Ко данас носи црвену ћурдију, плаву доламу, чојане чакшире са сребрним дугметима, а на глави калпак од самуровине? Ко још уме да игра балски галоп, тајч валцер, кадрил, кетуш, јастучић, полку и менует? Ко још тужи над несталим Турским ханом, Зеленим венцем, Грајнеровом кафаном, затво- реним крчмама „Код фазана“, „Бела лађа“, „Код камиле“, „Угарска краљица“? Да ли је још жив неко од редовних купаца из новосадских радњи са онако живописним име- нима: „Златна змија“, „Три главе шећера“, „Код лубенице“, „Плави коњ“, „Код три фењера“, „Бела лала“, „Код преље“... Колико само несталих породица, заборављених имена, срушених кућа, одбачених обичаја, изгубљених рецепата, затурених књига, покопаних илузија?!  

ПРОМЕНАДА

Идеални путник, луталица, и данас (као и увек) пролази новосадским улицама, не додирујући калдрму. На себи носи жакет боје благо-зелених маслина, у белим је ципелама од јеленске коже, са црним шеширом какав имају играчи танга. У yеpu (као и некад) носи свилену мараму, у националним српским бојама. Чита, сад као и тада: Змаја, Милетића, песме Лазе Костића. Типична појава свог срећног времена: „То лето било је лепо, топло, са ноћима пуним звезда, а вароши су врвеле од великих, белих, сламних женских шешира и црвених сунцобрана.“  

НАЈКРАЋА ИСТОРИЈА НАШЕГ НОВОГ САДА

Овде на левој обали Дунава као да историја има неки други, некако мирнији и меланхоличнији ток него другде.

Тамо негде, далеко, испод Тврђаве стидљиво провирује седамнаести век. Запамћен по народним сеобама и војним походима, седамнаести век у себи носи и прву годину новосадске историје, датум званичног рођења града.  Ту одмах негде, уз њега, налази се и бурни осамнаести век: почетак модерног доба, али и родна епоха свакојаких авантуриста и просветитеља, избеглица и граничара, калуђера и грађана, трговаца и официра.  Деветнаести век је епоха привредног и културног развоја града, доба почетка стварања аутентичне новосадске елите. Тада се граде све оне најважније градске палате, подижу најзнаменитије куће, осликавају портрети и вајају споменици, увозе моде и обичаји, именују тргови и улице…  Новосадски двадесети век донео је са собом само ону страшну смену ратних и цивилних година. И све се „ратне“ године (склапањем мира), наравно, претварају у „послератне“, а оне, онда, за пар година, опет у „предратне“, па ове поново у „ратне“... и тако редом. У круг, све до данашњих дана. Али, истовремено с тим: у Новом Саду се буди моћна (урбана) енергија града. Покреће се његов унутрашњи, судбински крвоток.  А онај актуелни, двадесет први век, тек је започео — у сваковрсној неизвесности. У сабирању свих неискориштених искустава, важних догађаја, значајних личности, виђених представа. У трагању за једва видљивим обрисима поново рођене наде...   

НОВО ДОБА КОЈЕ СЕ РАЂА ПРЕД НАШИМ ОЧИМА

И „дух времена“ и велики ратови наше епохе допринели су, пођеднако, рушењу историјских градова Европе. Скоро идентичне кутије од стакла и бетона су препуниле једноличне пејзаже савремене архитектуре. Чежња за висином готово искушава традиционалне токове изградње града у његовом при-родном просторном окружењу. Неизвестан крај је читаву ову амбициозну причу вратио на њен почетак, у процес мукотрпног трагања за изгубљеним идеалима града прилагођеног човеку и његовим потребама.

Осећамо, свом снагом свог познавања аутентичног духа Новог Сада, да ће он ипак некако пронаћи себи прикладан облик. Као и увек: у хармоничном складу свог историјског наслеђа и својих животних потреба. Иако, наравно, не знамо како ће он заиста изгледати онда кад наш глас заувек утихне и када своје место на сунцу препустимо незнаном потомству — знамо да то никако неће бити само празне кулисе града без лица. Попут моћног Дунава који га судбински оивичава, пронаћи ће наш вољени град своје далеке, будуће обале. Прокрчиће ток својим сновима. Потопиће, у својим дубоким водама, све стрепње и страхове. Сачуваће сва своја сећања. Задржаће све своје и наше заједничке тајне...

Драгослав Бокан  

(из рукописа мог „Новосадског квартета: књиге четири путовања”)