MOJ NOVI SAD Lirsko, unutrašnje putovanje gradom

Nijedan grad na mapi sveta ne sastoji se samo od indeksa ulica, spiska kvartova, popisa najvažnijih zgrada, crkava, parkova, stadiona, institucija... Naravno, sve to jeste grad — ali grad nije samo to!

I kao da je zvuk Orijent ekspresa zauvek opčinio lutalačku dušu Novog Sada, grada koji je oduvek znao da „nije nužno živeti, ali da se mora ploviti“. Jer je svako putovanje u stvari hodočašće, povratak svetim mestima zajednič- ke prošlosti. I na tim pokretnim stazama, Novi Sad je uvek išao širom otvorenih ruku, srca i yepova. Znajući da se samo tako, samo davanjem može dobijati nešto zauzvrat. Otud su tako važni upravo oni putnički, dobronamernički simboli jednog ovako oblikovanog grada.

Pre svih, to su novosadski prozori i kapije, odmah zatim crkveni zvonici, pa drumovi, raskršća, skele i mostovi. Sa svih strana nam se tako otvaraju sve novi i novi pogledi i vidici; kako od grada, tako i prema njemu — po svim postojećim pravcima što ovuda, oduvek, prolaze. Jure tako, još uvek, slobodni panonski vetrovi i još slobodniji putnici-namernici svojim futo-

škim, temerinskim, kisačkim ili piroškim pravcem, tragajući, usput, za nestalim „putem svih puteva“: Carigradskim drumom — kojim se, u večnosti, još uvek može stići od Beča do Carigrada (preko Pešte i Beograda).

Ili, još bolje: „Sačekati bečku, belu lađu; svu u mesingu i opojnim aromama skupih konjaka; i njome, lagano, otploviti do Zemuna. Onda sići i vozom, kao naši stari (i kao Crnjanski) vratiti se — sve kroz čortanovački tunel — u Novi Sad“.  

NOVI SAD KOGA VIŠE NEMA

Ko još pamti novosadske oklopnike, onu svečanu oficirsku konjicu sa uglačanim, paradnim oklopima? I ko sad još svira na građanskim sedeljkama i soareima svoj špinet i klavikord? Ko danas nosi crvenu ćurdiju, plavu dolamu, čojane čakšire sa srebrnim dugmetima, a na glavi kalpak od samurovine? Ko još ume da igra balski galop, tajč valcer, kadril, ketuš, jastučić, polku i menuet? Ko još tuži nad nestalim Turskim hanom, Zelenim vencem, Grajnerovom kafanom, zatvo- renim krčmama „Kod fazana“, „Bela lađa“, „Kod kamile“, „Ugarska kraljica“? Da li je još živ neko od redovnih kupaca iz novosadskih radnji sa onako živopisnim ime- nima: „Zlatna zmija“, „Tri glave šećera“, „Kod lubenice“, „Plavi konj“, „Kod tri fenjera“, „Bela lala“, „Kod prelje“... Koliko samo nestalih porodica, zaboravljenih imena, srušenih kuća, odbačenih običaja, izgubljenih recepata, zaturenih knjiga, pokopanih iluzija?!  

PROMENADA

Idealni putnik, lutalica, i danas (kao i uvek) prolazi novosadskim ulicama, ne dodirujući kaldrmu. Na sebi nosi žaket boje blago-zelenih maslina, u belim je cipelama od jelenske kože, sa crnim šeširom kakav imaju igrači tanga. U yepu (kao i nekad) nosi svilenu maramu, u nacionalnim srpskim bojama. Čita, sad kao i tada: Zmaja, Miletića, pesme Laze Kostića. Tipična pojava svog srećnog vremena: „To leto bilo je lepo, toplo, sa noćima punim zvezda, a varoši su vrvele od velikih, belih, slamnih ženskih šešira i crvenih suncobrana.“  

NAJKRAĆA ISTORIJA NAŠEG NOVOG SADA

Ovde na levoj obali Dunava kao da istorija ima neki drugi, nekako mirniji i melanholičniji tok nego drugde.

Tamo negde, daleko, ispod Tvrđave stidljivo proviruje sedamnaesti vek. Zapamćen po narodnim seobama i vojnim pohodima, sedamnaesti vek u sebi nosi i prvu godinu novosadske istorije, datum zvaničnog rođenja grada.  Tu odmah negde, uz njega, nalazi se i burni osamnaesti vek: početak modernog doba, ali i rodna epoha svakojakih avanturista i prosvetitelja, izbeglica i graničara, kaluđera i građana, trgovaca i oficira.  Devetnaesti vek je epoha privrednog i kulturnog razvoja grada, doba početka stvaranja autentične novosadske elite. Tada se grade sve one najvažnije gradske palate, podižu najznamenitije kuće, oslikavaju portreti i vajaju spomenici, uvoze mode i običaji, imenuju trgovi i ulice…  Novosadski dvadeseti vek doneo je sa sobom samo onu strašnu smenu ratnih i civilnih godina. I sve se „ratne“ godine (sklapanjem mira), naravno, pretvaraju u „posleratne“, a one, onda, za par godina, opet u „predratne“, pa ove ponovo u „ratne“... i tako redom. U krug, sve do današnjih dana. Ali, istovremeno s tim: u Novom Sadu se budi moćna (urbana) energija grada. Pokreće se njegov unutrašnji, sudbinski krvotok.  A onaj aktuelni, dvadeset prvi vek, tek je započeo — u svakovrsnoj neizvesnosti. U sabiranju svih neiskorištenih iskustava, važnih događaja, značajnih ličnosti, viđenih predstava. U traganju za jedva vidljivim obrisima ponovo rođene nade...   

NOVO DOBA KOJE SE RAĐA PRED NAŠIM OČIMA

I „duh vremena“ i veliki ratovi naše epohe doprineli su, pođednako, rušenju istorijskih gradova Evrope. Skoro identične kutije od stakla i betona su prepunile jednolične pejzaže savremene arhitekture. Čežnja za visinom gotovo iskušava tradicionalne tokove izgradnje grada u njegovom pri-rodnom prostornom okruženju. Neizvestan kraj je čitavu ovu ambicioznu priču vratio na njen početak, u proces mukotrpnog traganja za izgubljenim idealima grada prilagođenog čoveku i njegovim potrebama.

Osećamo, svom snagom svog poznavanja autentičnog duha Novog Sada, da će on ipak nekako pronaći sebi prikladan oblik. Kao i uvek: u harmoničnom skladu svog istorijskog nasleđa i svojih životnih potreba. Iako, naravno, ne znamo kako će on zaista izgledati onda kad naš glas zauvek utihne i kada svoje mesto na suncu prepustimo neznanom potomstvu — znamo da to nikako neće biti samo prazne kulise grada bez lica. Poput moćnog Dunava koji ga sudbinski oivičava, pronaći će naš voljeni grad svoje daleke, buduće obale. Prokrčiće tok svojim snovima. Potopiće, u svojim dubokim vodama, sve strepnje i strahove. Sačuvaće sva svoja sećanja. Zadržaće sve svoje i naše zajedničke tajne...

Dragoslav Bokan  

(iz rukopisa mog „Novosadskog kvarteta: knjige četiri putovanja”)