Кафтан душе Маје Милинковић на Новосадском музичком лету

На овом концерту под називом „Кафтан душе“, Маја Милинковић ће наступити уз пратњу Адиса Хатунића и Џанина Зековића, на класичним гитарама, и Гордана Крањчића, на перкусијама.

Фадолинка је иначе назив њеног врло успешног албума из 2019, који показује како ова кантауторка вешто и оригинално повезује севдах и фадо, што је постало и њен препознатљив бренд. Новосадска публика ју је упознала 2020, када нам се представила нумерама с тог албума. Пре око годину дана, објавила је свој последњи албум „Кафтан душе“(Кафтан Д’Алма), за издавачку кућу „Кроација рекордс”, чије ћемо одабране песме чути вечерас, а уз њих и неке чувене песме легенде фадо музике Амалије Родригеш. Мају Милинковић су управо поредили са овом португалском певачицом, и добила је чак и ласкави назив „босанска Амалија Родригеш“, од угледне новинарке једне португалске телевизије.

О самој симболици назива албума „Кафтан душе“, Маја Милинковић за наш лист подсећа да је кафтан увек сматран нобл одећом, и да је прављен од финих, дивних и скупих материјала.

– У том неком контексту, мислим да би и душу требало третирати на такав начин. Е, сад, то је више метафорички који су то дивни скупи материјали, то је управо све контра материјалног што душу испуњује, а једна од тих недивљивих, вредних ствари је музика, поезија, и поруке које музика и уметност носе. Тако се из те неке идеје једноставно родио назив. Албум је писан у време короне, па бих могла рећи да су то неке боје мог кафтана, моје душе – каже Маја Милинковић.

Не само да пева, Маја Милинковић и свира гитару и клавир, пише текстове, компонује и ради музичке аранжмане. Ова рођена Сарајка је тамо завршила студије на Музичкој академији, на одсеку за музичку теорију и педагогију. Интересовање за фадо музику, након њене поп-рок фазе, почиње од 2009, и током 2011. оснива ансамбл „Фадо вердадеиро”, једини у Босни и Херцеговини који је свирао ову врсту музике, а с којим је одржала низ успешних концерата. Већ 2013.  се сели за Лисабон, одакле почиње да концертира широм Европе. У марту 2017. објављује албум „Фадо é сорте“, с традиционалним и оригиналним фадо композицијама и севдалинкама, у издању португалске издавачке куће „Севен Мусес Мусицбоокс“, уз подршку Музеја фада у Лисабону (најважније институције која његује фадо музику), Министарства културе у БиХ и Радија „Амáлиа“ (лисабонске радио-станице посвећене само фаду). Њен пети студијски албум под називом „Фадолинка“ изашао је у мају 2019. у Португалу, а у јуну и у Босни и Херцеговини, у издању Музичке продукције БХТ-а.

Кантаутора баш нема пуно у фаду, ни у сведалинкама, поготово међу женама, а овај утисак потврђује и Маја Милинковић.

- Поготово у севдаху немамо кантаутора, то је нешто о чему сам ја исто говорила. Волим да истакнем да поготово нема жена кантаутора у севдаху, зато што је севдах некако стао у времену. Било је написано неких триста севдалинки, и то је то. Све остало што није тада написано, није севдах, то не сме да се дира, то је свето, за разлику од фадо музике, која је веома отворена, која има ту традицију, али такође и отвара врата новим ауторима, што женама, што мушкарцима, и тако омогућује да стил као такав живи и цвета, не напуштајући ону нит традиције коју фадо има. Сад се то мало враћа и у сведах, долазе и нови аутори, и народ прихвата те нове песме као севдах, што је једно време било потпуно немогуће – подсећа Маја Милинковић.

Зато се јако цене жене кантауторке, помиње Маја Милинковић, примећујући да је она можда и једина на овим просторима, кад је у питању сведах, док у фаду има неколико кантауторки, као што је и сама Амалија Родригеш, позната велика дива, и њена највећа инспирација, која је такође писала поезију, мада не и музику.

- Ја свој цео уметнички рад некако оријентишем према њеној звезди, она ми је звезда водиља, и увек остављам посвету њој на сваком албуму, а такође и на сваком концерту.На сваком албуму се нађе нека њена песма, тако да не прође ни концерт без Амалијине музике – додаје Маја Милинковић.

Заправо нема логичније везе и блискости између севдалинке и фада, а оно што их осим сензибилитета, још додатно везује, јесте и то да је за њих неопходна добра интерпретација.

– Веома је важна интерпретација. У Португалу кажу да ниси прави фадо певач, ако ниси у стању да расплачеш публику, да донесеш емоцију. То је, у ствари, бит фада - пренети емоцију публици, а такође и севдаха, кроз интерпретацију. То је исто као кад уђете у неку продавницу и између сто неких копија, нађете супер вредну ствар. Тако бих ја издвојила певање фада и севдаха, између осталог, не бих га назвала уметношћу, него једоставно популарном музиком, да не поредимо сада, јер поређења су незахвална. Али, да, изискује душу. Не морате чак имати ни велики глас, не морате имати велики раскошан распон, али морате имати дар да пренесете публици, да испричате причу, јер севдах прича причу, и фадо такође прича причу.

А, да ли они који је причају, морају и сами да прођу кроз њу у животу, и на ово питање Маја Милинковић спремно нуди одговор.

– То је сјајно питање. Или морате бити рођени с екстраординардном емпатијом, а да сте живели нормалан живот, без икаквих проблема, али да сте надарени емпатијом. Међутим, ја увек кажем да је најбољи фадо, и то се увек потврди, што се човек све више напатио у животу, што је имао бродолома, проблема, приватних, емотивних. Ту је емоција искренија. Неко ко је потпуно срећан и задовољан својим животом, тешко да то може пренети. Ја знам кад дођем на концерт, па се осећам тужном, десило се нешто, моје колеге кажу: О, вечерас ће бити прави фадо!

Н. Пејчић