Твоја реч, Александра Стјепановић (19): Ватра је нешто што ме инспирише

По повратку је уписала биологију на Природно-математичком факултету у Новом Саду и тиме испунила циљ који је зацртала још у петом разреду основне школе. Иначе је, званично, завршила Јовину гимназију, билингвални, српско-енглески смер, а откако зна за себе бави се уметношћу и спортом. Штавише, нема у чему се није опробала, па је тако најзанимљивија чињеница да је у Америци тренирала амерички фудбал.

- Мислила сам да ће ми бити много теже да се адаптирам у Америци, али имала сам ту срећу да су сви људи тамо били супер и да су ме прихватили - присећа се Александра свог одласка у Сједињене Државе у које већ смишља како да се врати. - Првих шест месеци сам била у једном мањем месту, а онда сам прешла баш у Канзас Сити, тако да сам имала искуство и великог и малог града. Искрено, имам све најбоље да кажем о томе.

 Колико се тамошње средње образовање разликује у односу на наше? Је ли све као у филмовима?

- Јесте, стварно је све као у филмовима. Друштво је подељено, имаш популарну групу, чудну децу... А школе исто изгледају као у филмовима, са све оним њиховим ормарићима, великим просторијама за ручак...

 Колико ти је времена требало да се прилагодиш таквом амбијенту и начину школовања? А све још на енглеском, приде су њихови предмети и другачији...

- Што се тиче енглеског, то ми није био проблем јер имам диплому из језика, али у почетку јесте било чудно да само на енглеском причам. Што се тиче предмета, кажу да је лакше у Америци него у Србији, реално неки предмети јесу, али је фазон у томе што ученици сами бирају које ће предмете да слушају, па бираш оно што те занима и усмераваш се на то. Сам бираш свој распоред. Пратила сам своја интересовања, па сам се посебно усмерила на биологију, хемију и медицину.

 Колико је било напорно пратити предавања?

- Искрено, није толико, штавише, било ми је занимљиво. Наставници желе да се посвете ученицима, а ко жели да ради има прилику и да напредује. Увек су спремни да нам помогну, да остану дуже након часова, да држе додатне часове и слично. Стварно су се баш трудили.

 Какав је био осећај кад си се вратила овде?

- Јако чудан, додуше, нисам имала прилику да се опет вратим у средњу школу, што је додатно чудна околност, јер сам схватила да можда неке људе из разреда више никад нећу видети.

 Колико су млади тамо другачији у односу на наше?

- Не могу да генерализујем, али јесте у потпуности другачији менталитет. Много више су фокусирани на школу и спортове. Генерално, живот младих, нарочито до одласка на колеџ, највише се своди на школу и кућу. Њима је све у школи, неки чак и раде тамо, у кафићу или тако нешто... Пре школе имају тренинг, па после предавања опет, а све је то у школском комплексу, тако да не морају да иду да тренирају по клубовима, као што је то случај код нас.

 Колико је баш такав концепт добар и применљив код нас?

- Не знам... Мени је пријало да ми је све на једном месту, али је и замарајуће бити у школи 12 сати! Рецимо, будући да сам тренирала амерички фудбал, креће нам тренинг у 5 ујутру, кад је врхунац сезоне, онда од 7 до 14-15 часова је школа и онда опет тренинг до 18-19 сати. Генерално, сматрам да и школе у Србији треба да имају неке спортове при школама и да буду обавезни.

 Зашто баш амерички фудбал?

- То је нешто што сам гледала у филмовима и размишљала како би било кул да га имамо и ми. Наравно да није женски спорт и била сам једина девојка у тиму, али то је била једна од оних ствари за које сам знала да нећу имати прилику да било где друго пробам, јер нигде није тако велик спорт. Неко сам ко воли да проба нове ствари и ако имам такву прилику, нећу је пропустити. Исто тако сам се тамо бавила и рвањем...

 Кад премоташ филм, шта ти је још оставило велики утисак из Америке?

- Имала сам прилику да одем на Конференцију за младе у Вашингтон, где сам била недељу дана и причали смо са сенаторима, међусобно смо се упознавали, јер нас је било из источне Европе и Азије. Успела сам да упознам много људи, да видим различите перспективе о неким стварима и стварно је све то било савршено.

 Колико ти је необично што си опет овде?

- У почетку ми је било јако чудно, нисам имала осећај као да сам се вратила за стално, већ само на лето. Привикавам се поново на живот овде. Тек кад сам се вратила, схватила сам колико су ми неке ствари фалиле, као што је слобода да могу да идем где хоћу, другачији менталитет...

 Постоји ли нешто што је мана код Американаца? На шта не би могла да се навикнеш тамо?

- Имам осећај да смо ми овде самосталнији, али и нисмо. Не знам како да објасним. Али, родитељи су у Америци много више присутни у животима своје деце... И онда дође koley, само их пусте и сви буду као „пуштени с ланца”. Имам осећај да смо ми на факултету већ особе које су прошле неке ствари у животу, искуснији смо, зрелији.

 Да ли овде нешто тренираш?

- Тренутно се бавим плесом са ватром. Капуеру сам тренирала седам година, додуше, свашта сам тренирала. Теквондо три и по године, што се тиче плесова, мислим да сам прошла све који се нуде у Новом Саду, од класичног балета, преко самбе, хип-хоп и стрит денса, а сад сам на плесу с ватром.

 Колико је то опасно?

- Веома, али знамо шта радимо и сви смо утренирани, знамо како да се понашамо ако се догоди нека незгода, а и кад знаш шта радиш, није толико страшно.

 Како изгледа то што радите?

- Направимо себи простор да не може публика да нам приђе како се не би повредила. Имамо различите реквизите, мој су пои и змије, пои су кугле од кевлара на дугачким ланцима, а змије имају већу ватру јер је дужи кевлар. Има много врста реквизита, зависи која је врста плеса, има кад је фокус на нама а ватра је само реквизит, а има кад је фокус на ватри а ми смо само инструмент који покреће ту ватру. Ватра је нешто што ме инспирише, али и цело то моје друштво које се бави тиме.

Како те околина посматра због свега што радиш у животу?

- Најгори су били коментари на конто америчког фубала јер није за девојке, па сам добијала коментаре да ми је место у кухињи, али срећом, имала сам подршку свог тима. А често питање је како стижем све да постигнем. И људима није јасно зашто сам променила толико спортова, али ја никад нисам имала потребу да направим каријеру од нечега, већ желим да пробам све што ми се нуди.