Tvoja reč, Aleksandra Stjepanović (19): Vatra je nešto što me inspiriše

Po povratku je upisala biologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu i time ispunila cilj koji je zacrtala još u petom razredu osnovne škole. Inače je, zvanično, završila Jovinu gimnaziju, bilingvalni, srpsko-engleski smer, a otkako zna za sebe bavi se umetnošću i sportom. Štaviše, nema u čemu se nije oprobala, pa je tako najzanimljivija činjenica da je u Americi trenirala američki fudbal.

- Mislila sam da će mi biti mnogo teže da se adaptiram u Americi, ali imala sam tu sreću da su svi ljudi tamo bili super i da su me prihvatili - priseća se Aleksandra svog odlaska u Sjedinjene Države u koje već smišlja kako da se vrati. - Prvih šest meseci sam bila u jednom manjem mestu, a onda sam prešla baš u Kanzas Siti, tako da sam imala iskustvo i velikog i malog grada. Iskreno, imam sve najbolje da kažem o tome.

 Koliko se tamošnje srednje obrazovanje razlikuje u odnosu na naše? Je li sve kao u filmovima?

- Jeste, stvarno je sve kao u filmovima. Društvo je podeljeno, imaš popularnu grupu, čudnu decu... A škole isto izgledaju kao u filmovima, sa sve onim njihovim ormarićima, velikim prostorijama za ručak...

 Koliko ti je vremena trebalo da se prilagodiš takvom ambijentu i načinu školovanja? A sve još na engleskom, pride su njihovi predmeti i drugačiji...

- Što se tiče engleskog, to mi nije bio problem jer imam diplomu iz jezika, ali u početku jeste bilo čudno da samo na engleskom pričam. Što se tiče predmeta, kažu da je lakše u Americi nego u Srbiji, realno neki predmeti jesu, ali je fazon u tome što učenici sami biraju koje će predmete da slušaju, pa biraš ono što te zanima i usmeravaš se na to. Sam biraš svoj raspored. Pratila sam svoja interesovanja, pa sam se posebno usmerila na biologiju, hemiju i medicinu.

 Koliko je bilo naporno pratiti predavanja?

- Iskreno, nije toliko, štaviše, bilo mi je zanimljivo. Nastavnici žele da se posvete učenicima, a ko želi da radi ima priliku i da napreduje. Uvek su spremni da nam pomognu, da ostanu duže nakon časova, da drže dodatne časove i slično. Stvarno su se baš trudili.

 Kakav je bio osećaj kad si se vratila ovde?

- Jako čudan, doduše, nisam imala priliku da se opet vratim u srednju školu, što je dodatno čudna okolnost, jer sam shvatila da možda neke ljude iz razreda više nikad neću videti.

 Koliko su mladi tamo drugačiji u odnosu na naše?

- Ne mogu da generalizujem, ali jeste u potpunosti drugačiji mentalitet. Mnogo više su fokusirani na školu i sportove. Generalno, život mladih, naročito do odlaska na koledž, najviše se svodi na školu i kuću. Njima je sve u školi, neki čak i rade tamo, u kafiću ili tako nešto... Pre škole imaju trening, pa posle predavanja opet, a sve je to u školskom kompleksu, tako da ne moraju da idu da treniraju po klubovima, kao što je to slučaj kod nas.

 Koliko je baš takav koncept dobar i primenljiv kod nas?

- Ne znam... Meni je prijalo da mi je sve na jednom mestu, ali je i zamarajuće biti u školi 12 sati! Recimo, budući da sam trenirala američki fudbal, kreće nam trening u 5 ujutru, kad je vrhunac sezone, onda od 7 do 14-15 časova je škola i onda opet trening do 18-19 sati. Generalno, smatram da i škole u Srbiji treba da imaju neke sportove pri školama i da budu obavezni.

 Zašto baš američki fudbal?

- To je nešto što sam gledala u filmovima i razmišljala kako bi bilo kul da ga imamo i mi. Naravno da nije ženski sport i bila sam jedina devojka u timu, ali to je bila jedna od onih stvari za koje sam znala da neću imati priliku da bilo gde drugo probam, jer nigde nije tako velik sport. Neko sam ko voli da proba nove stvari i ako imam takvu priliku, neću je propustiti. Isto tako sam se tamo bavila i rvanjem...

 Kad premotaš film, šta ti je još ostavilo veliki utisak iz Amerike?

- Imala sam priliku da odem na Konferenciju za mlade u Vašington, gde sam bila nedelju dana i pričali smo sa senatorima, međusobno smo se upoznavali, jer nas je bilo iz istočne Evrope i Azije. Uspela sam da upoznam mnogo ljudi, da vidim različite perspektive o nekim stvarima i stvarno je sve to bilo savršeno.

 Koliko ti je neobično što si opet ovde?

- U početku mi je bilo jako čudno, nisam imala osećaj kao da sam se vratila za stalno, već samo na leto. Privikavam se ponovo na život ovde. Tek kad sam se vratila, shvatila sam koliko su mi neke stvari falile, kao što je sloboda da mogu da idem gde hoću, drugačiji mentalitet...

 Postoji li nešto što je mana kod Amerikanaca? Na šta ne bi mogla da se navikneš tamo?

- Imam osećaj da smo mi ovde samostalniji, ali i nismo. Ne znam kako da objasnim. Ali, roditelji su u Americi mnogo više prisutni u životima svoje dece... I onda dođe koley, samo ih puste i svi budu kao „pušteni s lanca”. Imam osećaj da smo mi na fakultetu već osobe koje su prošle neke stvari u životu, iskusniji smo, zreliji.

 Da li ovde nešto treniraš?

- Trenutno se bavim plesom sa vatrom. Kapueru sam trenirala sedam godina, doduše, svašta sam trenirala. Tekvondo tri i po godine, što se tiče plesova, mislim da sam prošla sve koji se nude u Novom Sadu, od klasičnog baleta, preko sambe, hip-hop i strit densa, a sad sam na plesu s vatrom.

 Koliko je to opasno?

- Veoma, ali znamo šta radimo i svi smo utrenirani, znamo kako da se ponašamo ako se dogodi neka nezgoda, a i kad znaš šta radiš, nije toliko strašno.

 Kako izgleda to što radite?

- Napravimo sebi prostor da ne može publika da nam priđe kako se ne bi povredila. Imamo različite rekvizite, moj su poi i zmije, poi su kugle od kevlara na dugačkim lancima, a zmije imaju veću vatru jer je duži kevlar. Ima mnogo vrsta rekvizita, zavisi koja je vrsta plesa, ima kad je fokus na nama a vatra je samo rekvizit, a ima kad je fokus na vatri a mi smo samo instrument koji pokreće tu vatru. Vatra je nešto što me inspiriše, ali i celo to moje društvo koje se bavi time.

Kako te okolina posmatra zbog svega što radiš u životu?

- Najgori su bili komentari na konto američkog fubala jer nije za devojke, pa sam dobijala komentare da mi je mesto u kuhinji, ali srećom, imala sam podršku svog tima. A često pitanje je kako stižem sve da postignem. I ljudima nije jasno zašto sam promenila toliko sportova, ali ja nikad nisam imala potrebu da napravim karijeru od nečega, već želim da probam sve što mi se nudi.