Дејан Алексић, књижевник: Волим осећај када себе изненадим

Подсетимо, ову награду установила је ове године Народна библиотека Србије са идејом да је „писци додељују писцима - јер критичари имају веру, а књижевници искуство”, па су тако у стручном жирију били академик Душан Ковачевић, Владан Матијевић, Владимир Табашевић, Љубица Арсић, Милисав Савић, Мирјана Митровић, Енес Халиловић, Вуле Журић и Дејан Стојиљковић. И по оцени академика Ковачевића, прва награда „Владан Десница” отишла је у руке „веома озбиљног писца, који је релативно млад аутор, али изузетно добар књижевник”...

Алексић је до сада објавио десет песничких збирки, једну књигу драма, један роман и преко двадесет књига за децу. Добитник је бројних значајних књижених награда „Васко Попа”, „Меша Селимовић”, „Бранко Миљковић”, „Бранко Ћопић”, „Мирослав Антић”, Змајеве награда Матице српске, , Награде САНУ из Фонда  ,,Ристо Ратковић”, Просветине награда, Матићевог шала, Бранкове награде, двоструки је добитник награда „Политикин забавник” и „Невен”, лауреат је и награда „Плави чуперак”, „Раде Обреновић”, „Доситејево перо”, „Мали принц”... а за драму „Вина и пингвина” 2010. му је додељена Пекићева стипендија. Његова поезија превођена је на десетак европских језика, а посебне књиге песама објављене су на шпанском, пољском, француском, словеначком и македонском језику. Ради као главни и одговорни уредник Издавачке делатности „Повеља” у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани” у Краљеву.

 Када се пре неколико година појавио Ваш први роман за децу „Ципела на крају света”, „бранили” сте се речима да нисте имали амбицију да пишете роман: „Годинама сам се огледао као проповедач, али је иницијална идеја прерасла у роман о тражењу”... Које „оправдање” сад имате за „Петљу”, Ваш првенац за читаоце који су давно били деца?

– Ово је један од оних одговора који обично почињу уздахом „ех…”. Мада, то би значило да заиста имам потребу да износим оправдања. Дакле, без уздаха. Роман Петља је одговор на унутрашњи метафизички жуљ који деценијама носим и трпим. Изазван је нејасним, мутним осећањем чију артикулацију сам прижељкивао, али песнички медиј то није могао да ми приушти. Драмски текстови, којима сам се у једном периоду озбиљно посветио – само делимично. Отуда и помисао, не без зебње, да бих могао да напишем роман. Знао сам да немам бројне предуслове за посао прозног писца: најпре приповедачки ум, самодисциплину, доследност и издржљивост за рад на тако обимним формама, а напослетку ни квалитетно време које би обезбедило континуитет у подухвату. Осим оног поменутог нагона из нејасног осећања и нешто мало оскудних нацрта, нисам имао ништа. То је као да имате некакву убогу лађу и кљакаву посаду, а пожелите да откријете нови пловни пут до Индије. Наравно, у XV веку. Али, да цитирамо Помпеја: „Пловити се мора, живети не.”  

 Након што се у Вашој биографији налазе безмало све релевантне награде које се додељују у свету поезије и књижевности за децу, постали сте и први добитник „Владана Деснице”, признања за роман о којем је одлучивао жири састављен од колега-писаца. Обавезује ли Вас сад та чињеница да наставите с писањем прозе „за оне мало старије”?

– Да не заборавимо да поменемо и награду „Милош Црњански”, која је за овај роман дошла два месеца раније, када се још није ни знало да ће бити установљена награда Народне библиотеке Србије под називом „Владан Десница”. Награде никада нисам посматрао као обавезујуће, на било који начин. Корист од њих, поред материјалне, уколико је има, писац налази углавном у чињеници да понекад утичу на повећање интересовања за књигу код читалаца. То важи када је реч о роману, не и за друге књижевне родове. И, наравно, свега две-три награде имају ту моћ и утицај на рецепцију неког дела. Не можемо рећи још увек да је таква и награда „Владан Десница”, јер је тек становљена, али све у вези с њом замишљено је тако да то убрзо постане најзначајнија домаћа књижевна награда. А свакако је пријатна квалификација то да сам први у низу будућих добитника овог признања. Посебно због тога да је ово дебитантски роман једног песника. Немам, за сада, планове да се и даље потврђујем као романописац. Могао бих, да се мало нашалимо, да сачиним списак колега које би ова изјава обрадовала. Али ретко када сам се стваралачки понашао као човек који се држи чврстих планова у том смислу. Обично не знам када ћу завршити неки конкретни рукопис. Имам, рецимо, када је у питању књижевност за децу, рукописе који стоје отворени и по шест-седам година, а у међувремену сам објавио књиге које су се просто наметнуле, мимо планова и намера. Волим тај осећај када себе изненадим. То ствара врло пријатан утисак стваралачке виталности. 

 Иако је било пуно речи на тему присутности ауторки на нашој романескној сцени и валоризације њиховог дела, биће да је протеклу годину ипак обележило женско писмо: НИН-ову награду добила је Милена Марковић, а и главни јунак/припо- ведач у „Петљи” је – жена. Да у том смислу парафразирам ону чувену сентенцу ненадмашног Банета Вукашиновића: „Пишче, како је то бити жена”?

– Мени је био велики изазов да пишем из женског првог лица. Али није реч само о изазову. Такав глас био ми је потребан из више разлога. Најпре зато што проблемске поставке којима се роман тематски бави бивају израженије уколико се увиђају из женске перцепције. Ми живимо у култури која често не освешћује своју мизогену природу. Наша свакодневица зачињена је статистичким ужасима који то потврђују. Осим тога, позиција жене у оваквим друштвеним обрасцима често је брањена манипулативним стратегијама, на штетан и погрешан начин. Дакле, осетљивост за такву проблематику повећава се када се одлике стварности пропусте кроз аналитичку обраду мислеће и образоване жене, коју притом одређује бунтовнички карактер.  

 Један од кључних лајтмотива „Петље” је зло. Може ли оно заиста да буде „плишано”, како каже јунакиња романа?

– У хришћански схваћеном свету постојање зла се објашњава као одсуство добра. То је поставка за теодицеју, која се бави проблемом зла, као феноменом који је резултат човеку дате слободе и права да својевољно дела, према одређеним начелима. Карактер јунакиње Дине Поледице резултат је њених сталних унутарњих сукоба, њене потребе да разлучи да ли је људско зло унапред задато, као потенцијал који ће се у одговарајућим околностима испољити или се способност за њега у човеку успоставља посредством утицаја услова датих друштвеним својствима окружења у којима се он као личност формира. У томе је уједно и њена трагика, јер друштво у којем је одрасла и у којем живи замагљује поглед на јасне орјентире без којих се о томе не може ваљано размишљати.  

 По оцени књижевне критичарке Јелене Ангеловски, посебна вредност „Петље” је песнички језик, односно „петљице које Дејан Алексић прави песнички промишљено и пажљиво инструментализујући звучања и значења ”. Колико је томе заиста допринело искуство песника, „који зна да ради на малом простору”?

– Готово све време рада на роману пратио ме је нелагодни осећај да писац у мени поткрада песника. Све што сам могао да учиним јесте да њих двојица раде у помирљивом, сарадничком тону. Мада, било је тренутака када су један другог комотно могли да назову хуљом. Шалу на страну, песничко искуство ми је било од велике користи, али истовремено и опасност, управо на плану језика. Акрибичност према језику другачије функционише у прози. Песнички језик је редукован, има специфичну економичност и користи широк асортиман изражајних средстава на начин који проза најчешће не подноси. Отприлике, као да спринтеру дате да трчи маратон. Његова мускулатура и читава конституција подешени су за потпуно другачију врсту и природу напора или да кажемо прецизније – атлетског израза. Док је у једном супериоран, у другом може да буде комичан. Дакле, песника у себи сам користио, али је требало наћи најбољи начин, да то буде на корист а не штету.  

 На моменте је наративна структура романа „Петља” експериментална, али кроз Ваше реченице читалац ипак не мора да се пробија „с мачетом”, већ више као да плови узбурканим морем. У којој мери је то последица става: пишем оно што волим да читам?

– Композиција је веома сложена, али настојао сам да таква буде само за мене, успут и због тога да би ме одржала у стваралачкој пажњи и будности, док је за читаоца сасвим проходна. Заправо, желео сам да читалац све време има свест о тој сложености, али да га она не омета и не успорава у читању. Вероватно зато многима од њих, чије сам утиске могао да чујем или прочитам, најчешће говоре о веома доброј монтажи текста. Временске равни које се, по врло прецизном моделу, преплићу и које су међусобно повезане кроз одређене мотиве, захтевале су такво ,,упетљавање”, а њихова чворишта чврста су композициона и тематска потка овог приповедања.

 Игор Мандић је својевремено прокоментарисао да за писца, чији је првенац био веома успешан, представља велико оптерећење када се од њега очекује да му свака нова књига буде потврда прве. Да ли сте ипак лишени таквог притиска, будући на ширину поља интересовања и списатељског ангажмана?

– Очекивања знају да буду гњаважа, несумњиво. Нарочито када треба да изнесете резултат некаквог свог напора на видело. Напослетку, књижевни стваралачки процес је индивидуалан и у том смислу велика је сатисфакција сам по себи. Док рад на неком делу траје, то је заправо драгоцен дијалог са самим собом. У великој мери је то самооткривалачки посао. Дакле, све док будем имао изражену стваралачку радозналост и добру вољу да кроз писање досежем до најбољих верзија самог себе, неће ми бити важна било каква спољашња очекивања. Не кажем да су ми апсолутно небитна, већ само да нису у жижи моје посвећености књижевном раду. У сваком случају, не бих волео да разочарам ни себе ни друге.  

        М. Стајић