ПОРОДИЦА ПЕТРОВИЋ ПРОГНАНА ИЗ ГРАЧAЦА  Сећања боле и после 27 година

Међутим, ођедном их „засипају гранате”, присећа се она, те с мужем Гојком и двоје деце, Миланом (12) и Мирелом (14), облаче на себе шта стижу и скривају се под степеништем у приземљу куће у којој су живели. На стотинак метара од њих комшијски дом утом бива срушен, а четворочлана породица Петровић хита да се “ладом специјал” одвезу до оближњег села Омсица, где су живели Гојкови родитељи и били привремено утичиште док се у Грачцу не смири ситуација.

Али тог дана, 5. августа, гранатирање није престајало, а Петровићи се више нису вратили у свој дом, нити су се задржали у Омсици. Кренули су - у колони - ка Србији.

- Нисам ни сањао о томе да се све то могло десити, а камоли да ћемо отићи - присећа се Гојко војно-полицијске операције „Олуја”, док седимо у дворишту њиховог новог дома у новосадском насељу Клиса. - Ни тај дан кад смо отишли, нисам био свестан да смо отишли, а ни после тога још можда месец дана нисмо били свесни свега... Нико нас није ништа упозоравао. Једино је на радију била објава да је Туђман поручио да се мирно преда оружје па да нико неће настрадати, али сви што су остали, сви су побијени.

Требало је да прође десетак година од одласка из Грачца како би Петровићи решили да га опет посете. Град од 12.500 људи, каквог су га се сећали, дочекао их је пуст, разрушен и са свега неколико стотина непознатих душа.

- Затекли смо јад и беду, шта да вам кажем. И дрво и камен су остарили, ништа није било као пре. Пресушили су поточићи и извори, ништа нема, није за веровати. Речица коју као дете нисам могао да прескочим, сад је нема уопште; некад је било стотину врела, сад нема ни једно, остао је само бели камен како се сливала вода - прича Гојко Петровић.

Да није гробова који носе имена њихове родбине, не би ни имали зашта да одлазе у Грачац.

- Да смо туговали, туговали смо! Али, и дан-данас волим да видим свој камен, толико му се обрадујем, кад одем доле, пуним плућима дишем - додаје Милева, држећи руке на грудима и сећања у њима.

Шест дана и шест ноћи путовали су и спавали у ауту, родитељи са своје двоје малолетне деце која су пак била довољна одрасла да знају шта се дешава, али која такође нису слутила каква ће их судбина задесити. На путу успевају да избегну и гранатирање на Петровачкој цести, стижу до Србије, а онда почињу ново путешествије које је трајало 12 дана.

Пребацивање од града до града, од спортске хале до спортске хале које су служиле као прихватни центри - Стара Пазова, Обреновац, па Краљево, Ужице, онда Ариље, па пут неког ловачког дома ка „некој граници”, ка Косову. Повремени оброци сачињени од хлеба и паштете ил’ месног нареска, танани сунђери за спавање, некад би наишла и прилика за купањем, али, све у свему, околности које су муку додавале на муку, глад на глад и несаницу на још једну, а деца - „све време шуте”.

- Кад смо бежали дан и ноћ, нису имали ни воде ни хлеба, камоли нешто друго, а ниједном нису рекли ни да су гладни, нити жедни - прича Милева, кроз сузе, јер проживљено не може избрисати, а не може ни да престане да се сваког дана присећа и размишља о свему што их је снашло. - Мислила сам да више никад нећу лећи на кауч... Замислите то, све спремити, направити, средити, наместити целу кућу и онда тек тако остати без свега! Али, била сам срећна што ми је жива породица и што смо на окупу, то ме је спашавало.

Након више од две недеље агоније, Петровићи успевају да стигну до Бачког Грачаца, код Гојковог брата од стрица, где се задржавају око годину дана, а онда прелазе у Нови Сад - најпре у неку баракицу на Клиси, где су живели више од три године и где нису имали ни купатило, да би прешли у подстанаре у Темеринској улици код пруге, а онда, кад су успели да продају све што су имали на свом имену (кућу у Хрватској, стари ауто и плацеве у Батајници), узимају плац на Клиси и почињу с изградњом новог дома у ком и данас, више од 17 година, живе и то у проширеном саставу - бака Милева, деда Гојко, син Милан, снајка Бојана и унуци Никола (10) и Данило (8).

Децу, упркос свему, уче да буду вредни, поштени и добри људи, да слушају своје родитеље како би, кад одрасту, знали кога даље треба да слушају.

Текст и фото: Леа Радловачки