PORODICA PETROVIĆ PROGNANA IZ GRAČACA  Sećanja bole i posle 27 godina

Međutim, ođednom ih „zasipaju granate”, priseća se ona, te s mužem Gojkom i dvoje dece, Milanom (12) i Mirelom (14), oblače na sebe šta stižu i skrivaju se pod stepeništem u prizemlju kuće u kojoj su živeli. Na stotinak metara od njih komšijski dom utom biva srušen, a četvoročlana porodica Petrović hita da se “ladom specijal” odvezu do obližnjeg sela Omsica, gde su živeli Gojkovi roditelji i bili privremeno utičište dok se u Gračcu ne smiri situacija.

Ali tog dana, 5. avgusta, granatiranje nije prestajalo, a Petrovići se više nisu vratili u svoj dom, niti su se zadržali u Omsici. Krenuli su - u koloni - ka Srbiji.

- Nisam ni sanjao o tome da se sve to moglo desiti, a kamoli da ćemo otići - priseća se Gojko vojno-policijske operacije „Oluja”, dok sedimo u dvorištu njihovog novog doma u novosadskom naselju Klisa. - Ni taj dan kad smo otišli, nisam bio svestan da smo otišli, a ni posle toga još možda mesec dana nismo bili svesni svega... Niko nas nije ništa upozoravao. Jedino je na radiju bila objava da je Tuđman poručio da se mirno preda oružje pa da niko neće nastradati, ali svi što su ostali, svi su pobijeni.

Trebalo je da prođe desetak godina od odlaska iz Gračca kako bi Petrovići rešili da ga opet posete. Grad od 12.500 ljudi, kakvog su ga se sećali, dočekao ih je pust, razrušen i sa svega nekoliko stotina nepoznatih duša.

- Zatekli smo jad i bedu, šta da vam kažem. I drvo i kamen su ostarili, ništa nije bilo kao pre. Presušili su potočići i izvori, ništa nema, nije za verovati. Rečica koju kao dete nisam mogao da preskočim, sad je nema uopšte; nekad je bilo stotinu vrela, sad nema ni jedno, ostao je samo beli kamen kako se slivala voda - priča Gojko Petrović.

Da nije grobova koji nose imena njihove rodbine, ne bi ni imali zašta da odlaze u Gračac.

- Da smo tugovali, tugovali smo! Ali, i dan-danas volim da vidim svoj kamen, toliko mu se obradujem, kad odem dole, punim plućima dišem - dodaje Mileva, držeći ruke na grudima i sećanja u njima.

Šest dana i šest noći putovali su i spavali u autu, roditelji sa svoje dvoje maloletne dece koja su pak bila dovoljna odrasla da znaju šta se dešava, ali koja takođe nisu slutila kakva će ih sudbina zadesiti. Na putu uspevaju da izbegnu i granatiranje na Petrovačkoj cesti, stižu do Srbije, a onda počinju novo putešestvije koje je trajalo 12 dana.

Prebacivanje od grada do grada, od sportske hale do sportske hale koje su služile kao prihvatni centri - Stara Pazova, Obrenovac, pa Kraljevo, Užice, onda Arilje, pa put nekog lovačkog doma ka „nekoj granici”, ka Kosovu. Povremeni obroci sačinjeni od hleba i paštete il’ mesnog nareska, tanani sunđeri za spavanje, nekad bi naišla i prilika za kupanjem, ali, sve u svemu, okolnosti koje su muku dodavale na muku, glad na glad i nesanicu na još jednu, a deca - „sve vreme šute”.

- Kad smo bežali dan i noć, nisu imali ni vode ni hleba, kamoli nešto drugo, a nijednom nisu rekli ni da su gladni, niti žedni - priča Mileva, kroz suze, jer proživljeno ne može izbrisati, a ne može ni da prestane da se svakog dana priseća i razmišlja o svemu što ih je snašlo. - Mislila sam da više nikad neću leći na kauč... Zamislite to, sve spremiti, napraviti, srediti, namestiti celu kuću i onda tek tako ostati bez svega! Ali, bila sam srećna što mi je živa porodica i što smo na okupu, to me je spašavalo.

Nakon više od dve nedelje agonije, Petrovići uspevaju da stignu do Bačkog Gračaca, kod Gojkovog brata od strica, gde se zadržavaju oko godinu dana, a onda prelaze u Novi Sad - najpre u neku barakicu na Klisi, gde su živeli više od tri godine i gde nisu imali ni kupatilo, da bi prešli u podstanare u Temerinskoj ulici kod pruge, a onda, kad su uspeli da prodaju sve što su imali na svom imenu (kuću u Hrvatskoj, stari auto i placeve u Batajnici), uzimaju plac na Klisi i počinju s izgradnjom novog doma u kom i danas, više od 17 godina, žive i to u proširenom sastavu - baka Mileva, deda Gojko, sin Milan, snajka Bojana i unuci Nikola (10) i Danilo (8).

Decu, uprkos svemu, uče da budu vredni, pošteni i dobri ljudi, da slušaju svoje roditelje kako bi, kad odrastu, znali koga dalje treba da slušaju.

Tekst i foto: Lea Radlovački