Бициклом кроз Војводину: Обреж и Купиново

Обреж се налази на самом ободу познатог резервата природе Обедске баре. Према попису из 2011. имао је 1.890 становника.

Обреж се први пут спомиње под овим именом у 16. веку. Мада у селу и околини постоје докази о постојању келтских насеља још из старог века и раног бронзаног доба. 

Познати људи из Обрежа су професор Паја Радосављевић који је иначе био велики пријатељ Николе Тесле, народни херој Миленко Веркић Неша, фудбалер Милош Јосимов, кошаркаш Живко Мисирача, водитељ и победник „Сурвајвера” Андреј Маричић, певач Небојша Плавшић, бивши MMA шампион Миљан Ђурашиновић.

Прва православна црква у Обрежу се спомиње још 1566. када је у месту забележено 14 домова. Историја говори о још две цркве од слабе грађе: прва је саграђена око 1720. од плетера и дасака; друга је подигнута 1749. и имала је ограђену порту. Цркву је 1753. осветио епископ Партенија Павловић. Садашња црква зидана је између 1770 – 1775. била је мала и није имала торањ, који је дозидан крајем 18. века.

Иконостас је дело непознатог мајстора, а иконе је радио 1778. Јаков Орфелин.

Поред Обрежа налази се Специјални резерват природе Обедска бара. У сенци стабала затичемо старе знанце: Бојану Маљукановић из Амбасаде Краљевине Шведске која је ту са колегама имала теамбуилдинг као и Ивану Лозјанин која нам је била домаћин и водич када смо пре годину дана посетили Обедску бару. 

Док се возимо бродићем по зелено-плавој површини баре, Ивана нам показује лабуда Иштвана који је долетео из Мађарске што се види на прстену који му се налази на нози. Овде са својом лабудицом сваке године одгоје 6-7 малих лабудића који пливају пространствима Обедске баре.

Аустроугарски двор 1874. је прогласио ово подручје царским ловиштем и заштитио га па је Обедска бара после Јелоустона у САД - друго заштићено подручје на свету. Садашњи статус Специјалног резервата природе је стекао 1993. године актом Владе Републике Србије. Тада је подељен на три дела са различитим степенима заштите. Од 2002. овим подручјем газдује ЈП Војводинашуме.

Настављамо даље уз руб Обедске баре и стижемо у Купиново, једино сремско село које је било краљевски град. Наиме, у њему су остаци града Купиника, седишта српског деспота Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Турци су га 1521. освојили и спалили. У Купинову се налази црква Светог Луке позната међу сељанима као Деспотска црква која је најстарија православна црква северно од Саве. Из темеља рушена обновљена је 1730. У близини се такође налази и манастир Обед познатији као црква мајке Ангелине.

Најстарији део села је сачуван и заштићен као Етно-село и ту се налазе неке од најстаријих кућа у Војводини, које су законом заштићене као културна добра Србије. 

Језгро данашњег села Купинова зачело се почетком 18. века око Цркве Светог Луке. Девет окућница са делимично или потпуно очуваним објектима чине заштићену историјско – амбијенталну целину тзв. Етно парк Купиново.

Најстарија очувана стамбена зграда у селу је Кућа породице Путник, смештена са северне стране црквене порте. Грађена је крајем 18. или почетком 19. века, и у потпуности је очувала првобитни изглед па с поносом носи назив Етно кућа. Саграђена је на соклу од опеке и јаким храстовим темељачама, зидови су јој од плетера, олепљени блатом и окречени. Првобитни кровни покривач – трска, враћен је приликом извођења конзерваторско – рестаураторских радова на згради… 

Окућница је организована као традиционално сеоско домаћинство 19. века, које уз кућу за становање, садржи и пратеће зграде: вајат и шталу, амбар, хлебну пећ или „фуруну“, и зидани бунар са дрвеном капом. Амбар (чардак) богато је декорисан, а геометријски и цветни мотиви су рађени дуборезом и већина је бојена. Објекти у оквиру окућнице, техником градње и материјалом, представљају традиционално народно градитељство карактеристично за панонску културу и географску зону, па је Кућа породице Путник заштићена као споменик културе од великог значаја. 

Средњовековно утврђење Купиник први пут се помиње у историјским изворима 1388. као краљевско угарско утврђење, али је свакако старије. Купиник није саграђен на самој обали Саве, већ у југоисточном делу Обедске баре, на малом острву удаљеном око 1 км од реке.

Улазим у православу Цркву Свете Тројице у Купинову која је данас право градилиште. Почињем да фотографишем, неко виче: „Добар дан, шта требате?”, окрећем се и затичем чичу који надзире радове. Зове се Зоран Семи, пореклом је из Херцеговине, препознао ме је са ТВ-а. Док ми један од двојице момака из Шапца који малтеришу зид цркве отвара хладни „Јелен”, Зоран ми прича о историјату овог храма.

Српска Православна Црква у Купинову посвећена Светој Тројици саграђена је у периоду 1803 – 1814. и у њу су пренете из цркве Св. Луке све драгоцене старине из деспотских времена. Међутим, 11. јула 1944. године црква је минирана и тешко оштећена, а сви предмети из ње отуђени су и упропашћени. Комплетна обнова Цркве започета је тек 2020.

Ово релативно мало утврђење четворостране основе, имало је изванредан стратегијско-одбрамбени положај, јер је окружено мочваром могло бити боље брањено него да је подигнуто на самој речној обали.

Имао је четири истурене угаоне куле у саставу обимних зидова, и пету, на североисточном зиду, кроз коју се улазило. Од три сачуване угаоне куле, само је јужна у основи кружног облика, док је северна шестоугаоног, а источна осмоугаоног облика. 

Град је са свих страна био опасан одбрамбеним ровом, тзв. шанцем, ширине око 15 метара и дубине око 3 метра. Преостали део острвца, ширине која варира од 15 до 40 метара, формирао је већи плато са правилно обликованом обалом и земљаним кулама на угловима. 

За историју српске државе Купиник се везује почетком 15. века, када га деспот Стефан Лазаревић, уз још неке поседе у Срему добија од угарског краља Жигмунда. Ђурађ Бранковић наслеђује Деспота Стефана и сва добра у Угарској па је до коначног пада деспотовине судбина Купиника нераскидиво везана за деспотску породицу Бранковић. У њему су столовали легендарни Змај Огњени Вук, Ђорђе и Јован Бранковић, и последњи деспот Стефан Бериславић.

Овај средњовековни град је одолевао свим нападима до 1521. када га Турци освајају и разарају на чувеном походу султана Сулејмана на Београд. Падом Купиника престала је да постоји и српска средњовековна држава, па Сремци воле да кажу како је Купиник последња српска престоница. До данас није обнављан, а његови остаци и даље пркосе зубу времена.

На југозападној периферији Купинова налази се Црква Светог Луке. Ову скромну црквену грађевину подигао је деспот Ђурађ Бранковић између 1453. и 1455. године. С обзиром на овакву хронологију, слободно можемо рећи да је Црква св. Луке без сумње најстарија сачувана православна парохијска богомоља у Војводини.

Претпоставља се да су неко време, између 1455. и 1457. мошти Светог Луке почивале у овој цркви, али оне нису једина светиња која је чувана у овом храму. Када је деспотица Ангелина Бранковић са синовима Ђорђем и Јованом стигла у Купиник 15. фебруара 1486. у цркву пред градом положила је мошти свог супруга, деспота Стефана. Године 1502. у њој је сахрањен и рано преминули деспот Јован Бранковић. Три године касније у истој цркви деспот Јован је проглашен за светитеља. Иако се поуздано зна да се мошти последњих Бранковића данас чувају у Манастиру Крушедол, од 2016. и у купинском храму се чува честица са руке Свете Мајке Англине.

Нова црква св. Луке је мања једнобродна грађевина, а скромне димензије су одраз тешких времена у којим је настала. Није била фрескосликана, а носилац декора је иконостас. Можемо рећи да се иконостас Цркве св. Луке, по својој раскоши и лепоти издваја од скромне архитектуре цркве и њеног ентеријера. Барокни иконостас је дело Јакова Орфелина и настао је највероватније 1792…

Преко пута Етно-парка у Купинову налази се ресторан „Шанац - Традиционална сремска кућа”. У околини је још неколико заштићених традиционалних кућа чије фасаде вапе за обновом. У „Шанцу” смо уживали у гулашу од дивљачи у друштву Љубице Бошковић из ТО Пећинци, Предрага Михајловића, локалног свештеника и Перице Одобашића, археолога из ТО Пећинци. 

Испред „Шанца” смо затекли локалног весељака који нам је уз тамбуру отпевао неки неидентификовани бећарац.

Перица је после Бојана и мене позвао у његово двориште да ту уз кулен и пиво сачекамо Драгана да нас покупи колима на крају овог узбудљивог дана у јужном, свињарском Срему.

 Роберт Чобан