Узбудљив програм трећег дана фестивала европског филма Палић

Љубав, манифестована кроз романтичне и брачне везе, готово да је неизоставан сегмент људског, па и филмског света. У мору скорашњих идеја које преплављују хоризонте ове теме, однедавно је конструисан појам полиаморије. Њу ејџ култура га познаје кроз варијанту слободне љубави, везе у којој је могуће и није нужно, напротив, остати везан, „закуцан“ за једну особу, најчешће супротног пола.

„Границе љубави“ Томажа Вињског из Чешке управо, као што гласи наслов, проблематизује ово питање. Хана и Петр у једном тренутку своје везе почињу да откривају еротске фантазије које ће их убрзо одвести у правцу полигамије, онога што се донедавно сматрало опскурним, промискуитетним и ризичним понашањем по опстанак било каквог реда у погледу подизања породице, стицања имовине, менталног и физичког здравља, и других задатака на нивоу императива постављених пред савременог човека. Управо због те дискриминсаности појма полигамија, скован је нови – полиаморија, који осим тежње за различитим сексуалним партнерима, подразумева и бригу о више чланова љубавне заједнице.

Веома је директно, једноставно и готово праволинијски приказана судбина Хане и Петра у овој фази њиховог заједничког живота, којом је омогућено да преиспитају своје идентитете, потребе и базичне осећаје сигурности и припадности. Без сувишног филозофирања, као и у филму, време ће показати шта је и за кога било боље.    

Психолошки механизми стилова привржености, који по дефиницији потичу из односа са примарним даватељима неге, свој одраз имају и касније у животима три младе девојке, на граници зрелости. Бар док не стигну у фазу живота Петра и Хане. Мими, Ронко и Ема су јунакиње „Девојачког филма“ Али Хапасало из Финске. Оне још студирају, раде и траже своје идеалне партнере, а заправо себе. Блискост до коже, како то назива једна од њих три.

„Девојачки филм“, и поред своје очигледне непретенциозности, стила који подсећа на америчке тинејџ комедије, успева не само одлично да забави, него и да сјајно покрене емоције и припадајуће им размишљање о природи људи у савременом свету. Како женских, тако и мушких, суочених са новим видовима еманципације супротног пола, како се то традиционално и сад већ јако одбојно зове. „Девојачки филм“ ниједног тренутка није баналан, глуп, нити нападан у смислу да промовише неке готове вредности као супе из кесице. А виде се – то да су нове генерације, са великим јазом у погледу на prеthodnе, изузетно оспособљене да се носе са тешким задацима и изазовима на које их њихови родитељи нису ни могли упозорити, јер развој технологије, развијајући нове облике комуникације, развио је и нове односе. Мими, Ронко и Ема, иако тек на почецима својих самосталних живота, у чему је, поготово за наше друштво, било дирљиво видети са колико одговорности се носе према образовању и раду, изузетно су зреле за своје године, промућурне и врло лако проничу у замке с којима се боре. Јесте, на овом нивоу се може питати да ли су баш зато довољно универзалне, да заступају читав један нови поглед на свет, али може се онда рећи да су оне суперјунакиње, које су изузетно паметне, надарене и духовите, и да су управо оне младе жене чији пут показује да има наде.

Највише узбуђења, на нивоу интелектуалне дебате, чак и незадовољства, међу публиком и критиком Фестивала европског филма Палић ипак је привукао промућурни Мунђу, Кристијан, са новим филмом „Магнетна резонанца“. Још једно чудновато приземно, реалистично, а збуњујуће, мистично остварење реномираног редитеља из Румуније.

Матијас је „циган“ (прљав, неодговоран) за немачког колегу, због чега се потуче и враћа кући, у питорескну Трансилванију. Зима је. Мали градић који има изражен комунални дух, сви познају све, врло брзо показује сложену историју, у којој Матијас индиректно, због свог мешаног порекла, заузима значајно место. У локалну пекару долазе радници из Шри Ланке, што иницира раздор у заједници која тек што је „решила“ све своје проблеме: део су Европе, људи сада могу и тамо да раде за добре паре, Цигана више нема, а ту су чак и Французи да им броје медведе у оквиру еколошке иницијативе. Између ових састојака – Европа као спој Истока и Запада, традиционалне вредности, вишеетничка заједница - долази до кључања, а мала трансилванијска заједница постаје слика и прилика, па, целог света. У њој, проблеми жена и деце, постају заборављени, а наш централни јунак, Матијас, на којем је највећи притисак, као опчињен, не зна на коју ће страну, док не узме пушку у руке...

Чак се и из овог сижеа види слојевитост и свеобухватност Мунђуове, слободно се може рећи, античке драмске структуре комада (филма). Сцена форума локалног становништва, у Културном центру који има микрофоне, уместо у цркви, где се обично скупљају да расправе битне ствари, кулминација је супротстваљених, непомирљивих ставова свих учесника савременог друштва у новој, уједињеној идеологији. За то време, природа као сила у животињама и у нама самима, опире се дијагнози и интерпретацији чак и кад она долази из срца таме, тунела у којем се снима, осветљује и развија слика магнетне резонанце нашег бића.   

    Игор Бурић