Uzbudljiv program trećeg dana festivala evropskog filma Palić

Ljubav, manifestovana kroz romantične i bračne veze, gotovo da je neizostavan segment ljudskog, pa i filmskog sveta. U moru skorašnjih ideja koje preplavljuju horizonte ove teme, odnedavno je konstruisan pojam poliamorije. Nju ejdž kultura ga poznaje kroz varijantu slobodne ljubavi, veze u kojoj je moguće i nije nužno, naprotiv, ostati vezan, „zakucan“ za jednu osobu, najčešće suprotnog pola.

„Granice ljubavi“ Tomaža Vinjskog iz Češke upravo, kao što glasi naslov, problematizuje ovo pitanje. Hana i Petr u jednom trenutku svoje veze počinju da otkrivaju erotske fantazije koje će ih ubrzo odvesti u pravcu poligamije, onoga što se donedavno smatralo opskurnim, promiskuitetnim i rizičnim ponašanjem po opstanak bilo kakvog reda u pogledu podizanja porodice, sticanja imovine, mentalnog i fizičkog zdravlja, i drugih zadataka na nivou imperativa postavljenih pred savremenog čoveka. Upravo zbog te diskriminsanosti pojma poligamija, skovan je novi – poliamorija, koji osim težnje za različitim seksualnim partnerima, podrazumeva i brigu o više članova ljubavne zajednice.

Veoma je direktno, jednostavno i gotovo pravolinijski prikazana sudbina Hane i Petra u ovoj fazi njihovog zajedničkog života, kojom je omogućeno da preispitaju svoje identitete, potrebe i bazične osećaje sigurnosti i pripadnosti. Bez suvišnog filozofiranja, kao i u filmu, vreme će pokazati šta je i za koga bilo bolje.    

Psihološki mehanizmi stilova privrženosti, koji po definiciji potiču iz odnosa sa primarnim davateljima nege, svoj odraz imaju i kasnije u životima tri mlade devojke, na granici zrelosti. Bar dok ne stignu u fazu života Petra i Hane. Mimi, Ronko i Ema su junakinje „Devojačkog filma“ Ali Hapasalo iz Finske. One još studiraju, rade i traže svoje idealne partnere, a zapravo sebe. Bliskost do kože, kako to naziva jedna od njih tri.

„Devojački film“, i pored svoje očigledne nepretencioznosti, stila koji podseća na američke tinejdž komedije, uspeva ne samo odlično da zabavi, nego i da sjajno pokrene emocije i pripadajuće im razmišljanje o prirodi ljudi u savremenom svetu. Kako ženskih, tako i muških, suočenih sa novim vidovima emancipacije suprotnog pola, kako se to tradicionalno i sad već jako odbojno zove. „Devojački film“ nijednog trenutka nije banalan, glup, niti napadan u smislu da promoviše neke gotove vrednosti kao supe iz kesice. A vide se – to da su nove generacije, sa velikim jazom u pogledu na prethodne, izuzetno osposobljene da se nose sa teškim zadacima i izazovima na koje ih njihovi roditelji nisu ni mogli upozoriti, jer razvoj tehnologije, razvijajući nove oblike komunikacije, razvio je i nove odnose. Mimi, Ronko i Ema, iako tek na počecima svojih samostalnih života, u čemu je, pogotovo za naše društvo, bilo dirljivo videti sa koliko odgovornosti se nose prema obrazovanju i radu, izuzetno su zrele za svoje godine, promućurne i vrlo lako proniču u zamke s kojima se bore. Jeste, na ovom nivou se može pitati da li su baš zato dovoljno univerzalne, da zastupaju čitav jedan novi pogled na svet, ali može se onda reći da su one superjunakinje, koje su izuzetno pametne, nadarene i duhovite, i da su upravo one mlade žene čiji put pokazuje da ima nade.

Najviše uzbuđenja, na nivou intelektualne debate, čak i nezadovoljstva, među publikom i kritikom Festivala evropskog filma Palić ipak je privukao promućurni Munđu, Kristijan, sa novim filmom „Magnetna rezonanca“. Još jedno čudnovato prizemno, realistično, a zbunjujuće, mistično ostvarenje renomiranog reditelja iz Rumunije.

Matijas je „cigan“ (prljav, neodgovoran) za nemačkog kolegu, zbog čega se potuče i vraća kući, u pitoresknu Transilvaniju. Zima je. Mali gradić koji ima izražen komunalni duh, svi poznaju sve, vrlo brzo pokazuje složenu istoriju, u kojoj Matijas indirektno, zbog svog mešanog porekla, zauzima značajno mesto. U lokalnu pekaru dolaze radnici iz Šri Lanke, što inicira razdor u zajednici koja tek što je „rešila“ sve svoje probleme: deo su Evrope, ljudi sada mogu i tamo da rade za dobre pare, Cigana više nema, a tu su čak i Francuzi da im broje medvede u okviru ekološke inicijative. Između ovih sastojaka – Evropa kao spoj Istoka i Zapada, tradicionalne vrednosti, višeetnička zajednica - dolazi do ključanja, a mala transilvanijska zajednica postaje slika i prilika, pa, celog sveta. U njoj, problemi žena i dece, postaju zaboravljeni, a naš centralni junak, Matijas, na kojem je najveći pritisak, kao opčinjen, ne zna na koju će stranu, dok ne uzme pušku u ruke...

Čak se i iz ovog sižea vidi slojevitost i sveobuhvatnost Munđuove, slobodno se može reći, antičke dramske strukture komada (filma). Scena foruma lokalnog stanovništva, u Kulturnom centru koji ima mikrofone, umesto u crkvi, gde se obično skupljaju da rasprave bitne stvari, kulminacija je suprotstvaljenih, nepomirljivih stavova svih učesnika savremenog društva u novoj, ujedinjenoj ideologiji. Za to vreme, priroda kao sila u životinjama i u nama samima, opire se dijagnozi i interpretaciji čak i kad ona dolazi iz srca tame, tunela u kojem se snima, osvetljuje i razvija slika magnetne rezonance našeg bića.   

    Igor Burić