Карловачке приче недељом: Како је саграђена „Петица“ на централном тргу

Међутим, за разлику од осталих импозантних здања у строгом центру вароши, која су патријаршијска својина, ово припада новосадској црквеној општини. Један од одговора на питање како то да је она подигла ову зграду у Карловцима даје у својим „Сећањима“ локална хроничарка, некадашња гимназијска професорка Теодора Мајица Петровић, доносећи и друге занимљиве детаље.

Зграда је саграђена на месту на ком је одвајкада био хотел и свратиште за путнике у Карловцима, чак се спомиње да је у давна времена ту био и турски хан. Након Првог светског рата стари хотел, за који Мајица наводи да је био у власништву карловачког богаташа Јоце Станковића Јање, за мале паре купила је Српска фрушкогорска банка, која је „настала преко ноћи“. По њеним речима, иза те банке  стајала је Српска радикална странка која је у то доба била јака и на чело поставила извесног Павла Balubyića, кога се она сећа по томе што је крајем октобра 1918. дочекивао на паробродској станици у Карловцима прве српске официре и водио их по месту као извидницу. Први његов задатак на челној позицији банке био је да купи стари хотел и сагради нов, који се, испоставиће се, завршио неславно.

Како капитал Фрушкогорске банке није био толики да може да изнесе градњу тако великог објекта, банка је позајмила паре од Српске црквене општине у Новом Саду. Не могавши да врати дуг, новосаграђени хотел је припао главном повериоцу, што се из натписа на истуреном делу здања „Дом Српске црквене општине новосадске“ могло неко време и видети.

Међутим, за градњу ове зграде „везују“ се још неке занимљивости. Теодора Петровић пише да је идејни пројекат дело локалног архитекте који је у то доба био на почетку каријере, Светомира Лазића, прашког ђака, сина шефа паробродске агенције у Карловцима.     

„Када је зграда  хотела била скоро већ довршена, говорило се по Карловцима се да је Светомир заборавио да у свој пројекат стави и степениште за хотел, па је зато првобитни  пројекат морао преправити“, пише Мајица у „Сећањима“. Она још додаје да су јој, чим је била завршена, одмах нашли замерку – била је широка, а недовољно висока. Светомир је, наводно, томе доскочио тако што је на истуреном делу поставио куполу и тиме ублажио несразмере пропорције и довео је у склад са Карловачком гимназијом, Народно-црквеним фондовима, односно  данашњом богословијом и Патријаршијским двором.

У Архиву Српске академије наука и уметности у Карловцима чува се план зграде Фрушкогорске банке који је урадио Светомир Лазић. Из њега се јасно види да изглед објекта након градње не одговара Лазићевим нацртима, него пројекту који је потписао Миливој Матић, који је такође део архивске грађе. Лазић је предвидео у свом нацрту још један ниво, тачније поткорвље чиме би она била вероватно у нивоу са осталим здањима. У Архиву је похрањен и захтев Српске православне црквене општине у Новом Саду из октобра 1929. упућен Главном поглаварству у Карловцима за издавање употребне дозволе. У биографији овог плодоносног архитекте који је доста дела оставио иза себе и то махом у Београду, не наводи се овај пројекат међу нереализованим, а у његовој каријери било је и таквих. Према неким изворима, овај случај био је и предмет судске расправе. Било како било, непуну годину после захтева за издавање употребне дозволе, 1930, у брошури Друштва за унапређење туризма издатој поводом прве изложбе грожђа и вина у Карловцима,  рекламира се „Гранд хотел Шарановић“ у новој палати Српске православне црквене општине новосадске на главном тргу са 13 соба,  рестораном, кафаном, гаражом, радиом, билијаром и „Корзо кином“. Зграда је после Другог светског рата национализована, али је у новом миленијуму враћена власнику. За коју годину навршиће се век од како је подигнута. За последњих стотинак година, то је први од три објекта која су подигнута у најужем центру Карловаца. Након њега, пред Други светски рат, саграђен је Светосавски дом поред Саборне цркве, а пре деценију хотел „Президент“ уз Карловачку богословију.

Постоји још један пројекат који Светомир Лазић није довео до краја у Карловцима, чак ни започео. У питању је пројекат за зграду Соколског дома „Др Лаза Поповић“, који се негде спомиње и као његов најуспешнији рад. Решење је настало 1937. године и верује се да није реализован из финансијских разлога. Према плановима које је Музеју у Сремским Карловцима поклонио архитекта лично 1971. године, заједно са збирком акварела, објекат је био прилично обиман, са високим торњем и скулптуром сокола на врху. Пројекат Соколског дома се издваја од већине Лазићевих реализованих објеката по томе што је у потпуности одговорио духу времена и уклопио се у трендове који су тада владали Европом.

 Зорица Милосављевић