МОЈ НОВИ САД:Ћирилица у Новом Саду

Из разноразних разлога се азбука повлачи пред абецедом, а ћирилометодска и вуковска ћирилица (пођеднако) губе свој ранији, онај приоритетни положај.

Наша формална ”двојезичност” (”двописменост”) током трајања југословенске државе се убрзано претварала у само један начин изражавања, прилагођен западној и северној половини овдашњег друштва (и њиховим избором искључиво, само и једино латинице).

И није само рафинована византијска култура српског средњовековља ту претрпела неочекивани пораз (изникао из наше јалове победе у Великом Рату), нити је тако страдала једино српска образовна матрица (она од пре 1919. године), већ је ту дошло до великог пада комплетне православне духовне културе.

Вук Караџић јесте реформисао дотадашњу граматику и начин писања у Србији и свим просторима где постоји аутохтона српска заједница, одвојивши нас тако од наше немањићке, али и братске руске језичке традиције; међутим, ни тај покушај спасавања (макар те осавремењене) ћирилице није био довољно политички погодан за нове услове југословенске државе, од Вардара па до Триглава.

Иако се ћирилица претежно користила, током читавог 19. века, и у Краљевини Србији и у Краљевини Црној Гори, као и у свим крајевима где је живело српско становништво под турском окупацијом - а у крајевима под аустријском управом се и те како поштовало право српског грађанства & војинства на њихово древно писмо - ништа од тога није нам помогло у овој присилној идеолошкој метаморфози (која је намењене што бржем преласку источњачке гусенице у западног, европског лептирчића).

Све је почело, логично, током аустријско-немачке владавине привремено пораженом српском краљевином (1915-1918), када је ћирилица, по први пут, била строго забрањена (са оштрим казненим мерама намењеним онима који покушају да ове и овакве законе пренебрегну и покушају да користе предратни начин писања). Прва наредба бечких окупационих трупа била је управо — забрана ћирилице, исто као и четврт века касније, када је читаву Бановину Хрватску окупирала Павелићева ендехазијска власт.

Непријатељ број један је била српска ћирилица, као да је и тако требало Србе разоружати, ослабити и обезличити. Не само рушење наших цркава и споменика, бесомучно убијање свега српског што се креће и носи ”непожељно (варварско) име”, већ и та омрзнута и одмах декретима забрањивана ћирилица. 

А након оба светска рата је, парадоксално, настављано са идеолошким прогоном српског писма: након Првог — да би се успоставило вештачко, новокомпоновано југословенство, а након Другог — да би се додатно притисла и нагазила фамозна ”великосрпска хегемонија” (главни противник и по мерилима Павелићеве, исто као и Титове власти).

Па је тако писање ћирилицом постало знак реакционарног отпора модернизацији (како Краљевине, тако и комунистичке) политички коректне, вишенационалне, мултикултурне и пожељно мешовите Југославије.

И као што су Срби непрестано оптуживани за рушење ”братства и јединства” — иако једини који су, што милом, што силом, ипак прихватали да буду Југословени —  тако је и ћирилица сматрана великосрпским, четничким и мрачно-реакционарним писмом, нечим што се морало угушити и заборавити да би се у ”бољу будућност” кренуло утопијским, ревлуционарним ”корацима од седам миља”.

И она југословенска и она комунистичка револуција имале су за свог непријатеља и најпожељнију мету управо оне међу нама који су покушавали да и даље пишу тим ”источњачким хијероглифима” (како их и данас зову у нама непријатељским пределима бивше Југославије).  

Све комерцијалне књиге и најгледанији филмови, комплетан рокенрол и сви модни брендови постали су латинични, по невидљивом, али свеприсутном императиву.

Чак је и филмски ”Марш на Дрину” Жике Митровића украшен упадљивом латиничном шпицом (да не буде забуне по питању продукције и државног одобрења једног овако ”контраверзног” дела из прејугословенске, независне српске историје)… 

НОВИ САД, КРЕАТИВНА ПРЕСТОНИЦА ЋИРИЛИЦЕ   

Још за време аустријске, па онда и аустроугарске владавине, Срби у Новом Саду су — и кад нису били, и кад су постали већина — чували своје ћирилично обележје као нешто што их дефинитивно одређује и припада идеалном комплету њихових националних, културних и верских права. С великом пажњом се водило рачуна о томе да све што није писано на мађарском и немачком буде, што је више могуће, исписано српском ћирилицом. И називи банака, и име јединственог Српског народног позоришта, и све у вези наше Цркве и угледне Матице српске, као и ”фирме” окачене над трговинским радњама, кафанама и хотелима у власништву финасијске и културне елите српског грађанства… нигде није пропуштена прилика за укорењивањем нашег ”писменог погледа на свет”.

Па је онда све то силом отерано у заборав и све до скоро било поприлично слично оним рестриктивним  стандардима примењиваним свуда где год су се налазили Срби. Можда ипак мало боље него другде, али ипак недовољно да би се могло поредити са давним временима, пре него што су југословенска цензура и пратећа идеолошка пресија обавиле своје.

Све до скоро. До оног тренутка када је, током прошле године, кренула фантастична промоција Новог Сада као културне престонице Европе. И то не само на речима и по уобичајеним стандардима за овакве прилике (које су биле скоро па идентичне у свим европским градовима који су до сада добили ову част и овакву прилику).

Оно што је одмах пало у очи је витки ћирилични фонт којим се Нови Сад представио безбројним програмима (за децу, младе, туристе, али и сасвим херметичне пригоде и посебно пробирљиву културну елиту).

Налик на руски конструктивизам и српски модернизам (уникатни ”зенитизам”, уметничке групе ”Земља” и ”Зограф”, интелектуалце око часописа ”Двадесети век”, ”Нова Европа” и ”Рашка”), ови упадљиви, аскетски строги плакати са ћириличним насловима разних манифестација (њих, дословно, на стотине) увели су неки отмени и оригинални новосадски укус и стил.

Све то је допуњено одговарајућим поздравним паноима при улазу и излазу из ове прелепе српске ”градске вароши”, али и неизбежним билбордима, паноима и висећим платнима апсолутно свуда по Новом Саду.

У то се уклапају и поново постављене, редизајниране табле на градској кући, као и већ постојећи називи улица и потписи испод споменика, све до нове, адекватно уочљиве ознаке изнад улаза у обновљену Железничку станицу (са модерним и удобним возовима што свакодневно језде према Београду, а ускоро и пут Будимпеште). 

Понекад је пођеднако занимљиво гледати најављене садржаје, али и како су, на небројено много начина исписани и добро аранжирани, сви ти одлично организовани, а ненаметљиви концерти, представе, изложбе, промоције, младалачка окупљања, оригинални перформанси и разноврсни фестивалски догађаји - током више него добро искориштене ”европске године” у Новом Врту (рајском ”саду”), овдашњем. 

Нису случајно креативци из новосадске ”Фондације Нови Сад — Европска престоница културе” — и из пратећих програма: ”Дочек”, ”Калеидоскоп културе” и ”Мрежа (девет) културних станица” - у Дрездену добили престижну међународну награду за ”најбољи европски тренд-бренд у области културе за 2021. годину”. И тако су постали први источноевропски тим који је понео ову награду, све до тада резервисану искључиво за њихове вршњаке из Берлина, Париза и других великих престоница Запада.

У напетом финалу, наши представници су победили Швајцарце и Немце (екипу из Берлина) и постали један од само неколико лауреата (уз Јерусалим, Беч и домаћине из Дрездена), на самом врху дуге листе од чак 110 прелиминарно изабраних учесника у овом такмичењу (одржаном по шеснаести пут).

Немања Миленковић, као директор ове Фондације, је ту посебно заслужан — уз незаобилазног Милоша Вучевића, нашег неуморног и посвећеног градоначелника — за међународни успех читаве ове новосадске, српске, регионалне и европске приче. Обележене и подвучене ћирилицом...  

НИКАД ЗАДОВОЉНИ

Па кад се разноразне злоће и мрачњаци, политиканти и дежурна закерала острве, по ко зна који пут и из бог-зна-каквог-сад ”разлога” на управу и градске службе Новог Сада, подсетимо се макар овог озбиљног, реалног помака и у унутрашњој и у спољашњој динамици развоја новосадских културних пројеката и туристичких брендова. Да нас опет не убеде како смо (по њима) трагично ”реакционарни”, наводно ”заостали” и тобоже ”провинцијални”.

У овом случају је проблем, очигледно и искључиво - ”у оку посматрача”, тамо одакле се жмиркаво гледа и кроз зубе цеде стереотипне псовке и неизбежне клевете. За њих је свака наша победа, посебно кад је уочљива и из космоса (па и из Париза, Атине или Лондона) — увек ”неприхватљива” и ”незаслужена”.

Наопаком логиком: ”што горе, то боље”, све се одмах претвара у језиви призив пропасти, у рушевине и отровани бунар без дна и поклопца.

И што пре то схватимо, лакше ће нам бити да разумемо зашто је то тако.

Посебно када је у све неочекивано уплетена и светски прихваћена — она фантастично одрађена и храбро постављена, супер-модерна и упадљива ћирилица (попут симболичног грба и духовне ароме актуелне европске престонице културе)

Драгослав Бокан