MOJ NOVI SAD:Ćirilica u Novom Sadu

Iz raznoraznih razloga se azbuka povlači pred abecedom, a ćirilometodska i vukovska ćirilica (pođednako) gube svoj raniji, onaj prioritetni položaj.

Naša formalna ”dvojezičnost” (”dvopismenost”) tokom trajanja jugoslovenske države se ubrzano pretvarala u samo jedan način izražavanja, prilagođen zapadnoj i severnoj polovini ovdašnjeg društva (i njihovim izborom isključivo, samo i jedino latinice).

I nije samo rafinovana vizantijska kultura srpskog srednjovekovlja tu pretrpela neočekivani poraz (iznikao iz naše jalove pobede u Velikom Ratu), niti je tako stradala jedino srpska obrazovna matrica (ona od pre 1919. godine), već je tu došlo do velikog pada kompletne pravoslavne duhovne kulture.

Vuk Karadžić jeste reformisao dotadašnju gramatiku i način pisanja u Srbiji i svim prostorima gde postoji autohtona srpska zajednica, odvojivši nas tako od naše nemanjićke, ali i bratske ruske jezičke tradicije; međutim, ni taj pokušaj spasavanja (makar te osavremenjene) ćirilice nije bio dovoljno politički pogodan za nove uslove jugoslovenske države, od Vardara pa do Triglava.

Iako se ćirilica pretežno koristila, tokom čitavog 19. veka, i u Kraljevini Srbiji i u Kraljevini Crnoj Gori, kao i u svim krajevima gde je živelo srpsko stanovništvo pod turskom okupacijom - a u krajevima pod austrijskom upravom se i te kako poštovalo pravo srpskog građanstva & vojinstva na njihovo drevno pismo - ništa od toga nije nam pomoglo u ovoj prisilnoj ideološkoj metamorfozi (koja je namenjene što bržem prelasku istočnjačke gusenice u zapadnog, evropskog leptirčića).

Sve je počelo, logično, tokom austrijsko-nemačke vladavine privremeno poraženom srpskom kraljevinom (1915-1918), kada je ćirilica, po prvi put, bila strogo zabranjena (sa oštrim kaznenim merama namenjenim onima koji pokušaju da ove i ovakve zakone prenebregnu i pokušaju da koriste predratni način pisanja). Prva naredba bečkih okupacionih trupa bila je upravo — zabrana ćirilice, isto kao i četvrt veka kasnije, kada je čitavu Banovinu Hrvatsku okupirala Pavelićeva endehazijska vlast.

Neprijatelj broj jedan je bila srpska ćirilica, kao da je i tako trebalo Srbe razoružati, oslabiti i obezličiti. Ne samo rušenje naših crkava i spomenika, besomučno ubijanje svega srpskog što se kreće i nosi ”nepoželjno (varvarsko) ime”, već i ta omrznuta i odmah dekretima zabranjivana ćirilica. 

A nakon oba svetska rata je, paradoksalno, nastavljano sa ideološkim progonom srpskog pisma: nakon Prvog — da bi se uspostavilo veštačko, novokomponovano jugoslovenstvo, a nakon Drugog — da bi se dodatno pritisla i nagazila famozna ”velikosrpska hegemonija” (glavni protivnik i po merilima Pavelićeve, isto kao i Titove vlasti).

Pa je tako pisanje ćirilicom postalo znak reakcionarnog otpora modernizaciji (kako Kraljevine, tako i komunističke) politički korektne, višenacionalne, multikulturne i poželjno mešovite Jugoslavije.

I kao što su Srbi neprestano optuživani za rušenje ”bratstva i jedinstva” — iako jedini koji su, što milom, što silom, ipak prihvatali da budu Jugosloveni —  tako je i ćirilica smatrana velikosrpskim, četničkim i mračno-reakcionarnim pismom, nečim što se moralo ugušiti i zaboraviti da bi se u ”bolju budućnost” krenulo utopijskim, revlucionarnim ”koracima od sedam milja”.

I ona jugoslovenska i ona komunistička revolucija imale su za svog neprijatelja i najpoželjniju metu upravo one među nama koji su pokušavali da i dalje pišu tim ”istočnjačkim hijeroglifima” (kako ih i danas zovu u nama neprijateljskim predelima bivše Jugoslavije).  

Sve komercijalne knjige i najgledaniji filmovi, kompletan rokenrol i svi modni brendovi postali su latinični, po nevidljivom, ali sveprisutnom imperativu.

Čak je i filmski ”Marš na Drinu” Žike Mitrovića ukrašen upadljivom latiničnom špicom (da ne bude zabune po pitanju produkcije i državnog odobrenja jednog ovako ”kontraverznog” dela iz prejugoslovenske, nezavisne srpske istorije)… 

NOVI SAD, KREATIVNA PRESTONICA ĆIRILICE   

Još za vreme austrijske, pa onda i austrougarske vladavine, Srbi u Novom Sadu su — i kad nisu bili, i kad su postali većina — čuvali svoje ćirilično obeležje kao nešto što ih definitivno određuje i pripada idealnom kompletu njihovih nacionalnih, kulturnih i verskih prava. S velikom pažnjom se vodilo računa o tome da sve što nije pisano na mađarskom i nemačkom bude, što je više moguće, ispisano srpskom ćirilicom. I nazivi banaka, i ime jedinstvenog Srpskog narodnog pozorišta, i sve u vezi naše Crkve i ugledne Matice srpske, kao i ”firme” okačene nad trgovinskim radnjama, kafanama i hotelima u vlasništvu finasijske i kulturne elite srpskog građanstva… nigde nije propuštena prilika za ukorenjivanjem našeg ”pismenog pogleda na svet”.

Pa je onda sve to silom oterano u zaborav i sve do skoro bilo poprilično slično onim restriktivnim  standardima primenjivanim svuda gde god su se nalazili Srbi. Možda ipak malo bolje nego drugde, ali ipak nedovoljno da bi se moglo porediti sa davnim vremenima, pre nego što su jugoslovenska cenzura i prateća ideološka presija obavile svoje.

Sve do skoro. Do onog trenutka kada je, tokom prošle godine, krenula fantastična promocija Novog Sada kao kulturne prestonice Evrope. I to ne samo na rečima i po uobičajenim standardima za ovakve prilike (koje su bile skoro pa identične u svim evropskim gradovima koji su do sada dobili ovu čast i ovakvu priliku).

Ono što je odmah palo u oči je vitki ćirilični font kojim se Novi Sad predstavio bezbrojnim programima (za decu, mlade, turiste, ali i sasvim hermetične prigode i posebno probirljivu kulturnu elitu).

Nalik na ruski konstruktivizam i srpski modernizam (unikatni ”zenitizam”, umetničke grupe ”Zemlja” i ”Zograf”, intelektualce oko časopisa ”Dvadeseti vek”, ”Nova Evropa” i ”Raška”), ovi upadljivi, asketski strogi plakati sa ćiriličnim naslovima raznih manifestacija (njih, doslovno, na stotine) uveli su neki otmeni i originalni novosadski ukus i stil.

Sve to je dopunjeno odgovarajućim pozdravnim panoima pri ulazu i izlazu iz ove prelepe srpske ”gradske varoši”, ali i neizbežnim bilbordima, panoima i visećim platnima apsolutno svuda po Novom Sadu.

U to se uklapaju i ponovo postavljene, redizajnirane table na gradskoj kući, kao i već postojeći nazivi ulica i potpisi ispod spomenika, sve do nove, adekvatno uočljive oznake iznad ulaza u obnovljenu Železničku stanicu (sa modernim i udobnim vozovima što svakodnevno jezde prema Beogradu, a uskoro i put Budimpešte). 

Ponekad je pođednako zanimljivo gledati najavljene sadržaje, ali i kako su, na nebrojeno mnogo načina ispisani i dobro aranžirani, svi ti odlično organizovani, a nenametljivi koncerti, predstave, izložbe, promocije, mladalačka okupljanja, originalni performansi i raznovrsni festivalski događaji - tokom više nego dobro iskorištene ”evropske godine” u Novom Vrtu (rajskom ”sadu”), ovdašnjem. 

Nisu slučajno kreativci iz novosadske ”Fondacije Novi Sad — Evropska prestonica kulture” — i iz pratećih programa: ”Doček”, ”Kaleidoskop kulture” i ”Mreža (devet) kulturnih stanica” - u Drezdenu dobili prestižnu međunarodnu nagradu za ”najbolji evropski trend-brend u oblasti kulture za 2021. godinu”. I tako su postali prvi istočnoevropski tim koji je poneo ovu nagradu, sve do tada rezervisanu isključivo za njihove vršnjake iz Berlina, Pariza i drugih velikih prestonica Zapada.

U napetom finalu, naši predstavnici su pobedili Švajcarce i Nemce (ekipu iz Berlina) i postali jedan od samo nekoliko laureata (uz Jerusalim, Beč i domaćine iz Drezdena), na samom vrhu duge liste od čak 110 preliminarno izabranih učesnika u ovom takmičenju (održanom po šesnaesti put).

Nemanja Milenković, kao direktor ove Fondacije, je tu posebno zaslužan — uz nezaobilaznog Miloša Vučevića, našeg neumornog i posvećenog gradonačelnika — za međunarodni uspeh čitave ove novosadske, srpske, regionalne i evropske priče. Obeležene i podvučene ćirilicom...  

NIKAD ZADOVOLJNI

Pa kad se raznorazne zloće i mračnjaci, politikanti i dežurna zakerala ostrve, po ko zna koji put i iz bog-zna-kakvog-sad ”razloga” na upravu i gradske službe Novog Sada, podsetimo se makar ovog ozbiljnog, realnog pomaka i u unutrašnjoj i u spoljašnjoj dinamici razvoja novosadskih kulturnih projekata i turističkih brendova. Da nas opet ne ubede kako smo (po njima) tragično ”reakcionarni”, navodno ”zaostali” i tobože ”provincijalni”.

U ovom slučaju je problem, očigledno i isključivo - ”u oku posmatrača”, tamo odakle se žmirkavo gleda i kroz zube cede stereotipne psovke i neizbežne klevete. Za njih je svaka naša pobeda, posebno kad je uočljiva i iz kosmosa (pa i iz Pariza, Atine ili Londona) — uvek ”neprihvatljiva” i ”nezaslužena”.

Naopakom logikom: ”što gore, to bolje”, sve se odmah pretvara u jezivi priziv propasti, u ruševine i otrovani bunar bez dna i poklopca.

I što pre to shvatimo, lakše će nam biti da razumemo zašto je to tako.

Posebno kada je u sve neočekivano upletena i svetski prihvaćena — ona fantastično odrađena i hrabro postavljena, super-moderna i upadljiva ćirilica (poput simboličnog grba i duhovne arome aktuelne evropske prestonice kulture)

Dragoslav Bokan