"Дневник" у селу кроз које се не пролази - Риђица

Штавише, „овде комшија с комшијом може да не прича, али кад једном стигне кукуруз да се подиже, овај други донесе своју корпу, обележи је траком, ради, јешће и пиће, али неће причати“, појашњава нам секретар Месне заједнице Риђица Марко Гундић и предочава све необичности које се тичу овог села на територији Града Сомбора, на самом северу Војводине, тик уз границу са Мађарском.

- Наши људи су до деведесетих година навикли да живе од пољопривреде и свог рада, а онда су уследиле нове технологије, приватизације и слично, али од 2010. године има оних који су се пронашли у целој причи, самоиницијативно Кренули у приватне бизнисе и сад њих неколико такорећи држе село, део прихода остављају овде, али и помажу шта год и кад год да затреба - додаје наш саговорник. - Зато и можемо да кажемо да се овде доста добро живи, јер наше место има велик потенцијал, нарочито што је Риђица добила своје виногорје и има неколико винарија и винских подрума.

Сеоски туризам је, додаје Гундић, нешто на шта сви највише рачунају, будући да за сада све иде у добром правцу, али да се ништа не може постићи преко ноћи. Такође, каштел Имреа Ковача је велика прилика за остварење таквог сна, али је цака у томе што је потребно више од милион евра како би се објекат довео у функционално стање.

- Каштел се за време Задруге користио за канцеларије и учионицу техничког, а како је она угашена, све је остало запуштено. Приватизацијом је припало неком приватнику, ком то није било интересантно, па је каштел враћен Граду Сомбору. Ми смо тражли да урадимо пројектно-техничку документацију за реконструкцију тог каштела и она је урађена, презентација је рађена ове године, тако да је пројекат завршен са свим дозволама, али је проблем у томе што је вредност његове реализације 1.200.000 евра како би се вратило у првобитно стање, а то може да се финансира једино из европских фондова. Такође, негде у Мађарској, близу Сегедина, има село у ком се налази исти каштел као и наш, само је њихов у много бољем стању. Овде планирамо да направимо вински подрум, конференцијску салу, канцеларије за удружења, кухињу, мокре човорве, а на тавану десетак соба за 30 људи, плус комплетно уређење дворишта и амфитеатар на отвореном. Шансе су велике, али треба и за то доста времена - прича Гундић и додаје како већ види да ће такво улагање наићи на негодовање оних који не размишљају у правцу сеоског туризма, па ће постављати питања „а зашто није асфалтирана ова улица, тротоар и слично“. Међутим, у том инфраструктурном смислу, Риђица се поприлично добро држи, нарочито што су цело село изградили док је Месна заједница имала сва овлашћења. 

Младе маме, Милица Бургијашев и Ивана Вујасиновић, упркос врелом дану, морале су доћи центра Риђице како би обавиле набавку са својим малишанима. Иако немају све што им је потребно у селу, кажу да мир компензује све што им недостаје.

- Овде имамо своје двориште, баште, другачије је него у граду, не бих ни волела да живимо у Сомбору у стану - каже Милица. - Нема густог саобраћаја, али има брзог, тако да нисмо превише опуштени. Али, лепа нам је природа, а ни град нам није далеко, па идемо поприлично често у набавку.

Ивана препричава како се скоро доселила из Сомбора у ком је живела седам година. Иако је родом из Риђице, необично јој је што је опет на селу, али јој прија. На крају крајева, како обе потврђују, сад у селу има око 90 деце до шест годна, тако да им и због тога одговара што су ту где су.

Но, да се вратимо на тему потенцијала села... Кроз Риђицу протиче речица Киђош, илити Плазовић, због чега у овом месту има 11 разноразних мостова и мостића, што бетонских, што дрвених. Такође, због саме позиције места, које је са три стране „ограђено“ Мађарском, пре десетак година утврђена су четири потенцијална гранична прелаза, а Гундић тврди да није неизводљиво да се бар један од њих отвори, али да је то у некој даљој причи. Ипак, ако Србија заиста тежи да уђе у Европску унију, онда је веома извесно када ће се такав пројекат и реализовати.

А оно што Риђицу окружује са ама баш свих страна, то су небројени таласи кукуруза, нарочито сунцокрета (који је распрострањен на скоро пола риђичког атара) и винограда.

- Будући да се бавим и пчеларством, код нас прво иде уљана репица и то их носимо у Мађарску јер су тамо сорте медоносније, онда иде багрем ког овде има мало али се не жалимо, па до сунцокрета имамо рупу од две-три недеље, и онда пчеле иду на дивљи дуван илити циганско перје. Тај мед је јак, лепљив, добар, али га има све мање и мање. Није ни сунцокрет као што је некад био, данас су гушћи засади и цветање траје краће - појашњава наш домаћин.

Иначе, у Риђици живи око 1.100 становника, основну школу похађа скоро стотинак деце и занимљиво је истаћи да се у историји села није десило да неки разред не постоји, као што је то случај са 2013. генерацијом. Али, прогнозе су такве да ће за две године бити довољно деце за чак два одељења!

- Долази сад време кад се млади из града враћају на село, али неће ни да иду тамо где не могу да остваре довољно прихода или ако немају све што им је потребно за живот - истиче Гундић. - Али, села су добра средина за васпитање и одрастање деце. Рецимо, оно што је мени јако драго, јесте да наше Добровољно ватрогасно друштво, које је десетак година било неактивно, поново функционише, скоро смо добили униформе, опрему и нов камион, а много радимо са децом. Мислим да од тога треба да полази све у селу, односно све би требало тако да функционише.

Леа Радловачки