"Dnevnik" u selu kroz koje se ne prolazi - Riđica

Štaviše, „ovde komšija s komšijom može da ne priča, ali kad jednom stigne kukuruz da se podiže, ovaj drugi donese svoju korpu, obeleži je trakom, radi, ješće i piće, ali neće pričati“, pojašnjava nam sekretar Mesne zajednice Riđica Marko Gundić i predočava sve neobičnosti koje se tiču ovog sela na teritoriji Grada Sombora, na samom severu Vojvodine, tik uz granicu sa Mađarskom.

- Naši ljudi su do devedesetih godina navikli da žive od poljoprivrede i svog rada, a onda su usledile nove tehnologije, privatizacije i slično, ali od 2010. godine ima onih koji su se pronašli u celoj priči, samoinicijativno Krenuli u privatne biznise i sad njih nekoliko takoreći drže selo, deo prihoda ostavljaju ovde, ali i pomažu šta god i kad god da zatreba - dodaje naš sagovornik. - Zato i možemo da kažemo da se ovde dosta dobro živi, jer naše mesto ima velik potencijal, naročito što je Riđica dobila svoje vinogorje i ima nekoliko vinarija i vinskih podruma.

Seoski turizam je, dodaje Gundić, nešto na šta svi najviše računaju, budući da za sada sve ide u dobrom pravcu, ali da se ništa ne može postići preko noći. Takođe, kaštel Imrea Kovača je velika prilika za ostvarenje takvog sna, ali je caka u tome što je potrebno više od milion evra kako bi se objekat doveo u funkcionalno stanje.

- Kaštel se za vreme Zadruge koristio za kancelarije i učionicu tehničkog, a kako je ona ugašena, sve je ostalo zapušteno. Privatizacijom je pripalo nekom privatniku, kom to nije bilo interesantno, pa je kaštel vraćen Gradu Somboru. Mi smo tražli da uradimo projektno-tehničku dokumentaciju za rekonstrukciju tog kaštela i ona je urađena, prezentacija je rađena ove godine, tako da je projekat završen sa svim dozvolama, ali je problem u tome što je vrednost njegove realizacije 1.200.000 evra kako bi se vratilo u prvobitno stanje, a to može da se finansira jedino iz evropskih fondova. Takođe, negde u Mađarskoj, blizu Segedina, ima selo u kom se nalazi isti kaštel kao i naš, samo je njihov u mnogo boljem stanju. Ovde planiramo da napravimo vinski podrum, konferencijsku salu, kancelarije za udruženja, kuhinju, mokre čovorve, a na tavanu desetak soba za 30 ljudi, plus kompletno uređenje dvorišta i amfiteatar na otvorenom. Šanse su velike, ali treba i za to dosta vremena - priča Gundić i dodaje kako već vidi da će takvo ulaganje naići na negodovanje onih koji ne razmišljaju u pravcu seoskog turizma, pa će postavljati pitanja „a zašto nije asfaltirana ova ulica, trotoar i slično“. Međutim, u tom infrastrukturnom smislu, Riđica se poprilično dobro drži, naročito što su celo selo izgradili dok je Mesna zajednica imala sva ovlašćenja. 

Mlade mame, Milica Burgijašev i Ivana Vujasinović, uprkos vrelom danu, morale su doći centra Riđice kako bi obavile nabavku sa svojim mališanima. Iako nemaju sve što im je potrebno u selu, kažu da mir kompenzuje sve što im nedostaje.

- Ovde imamo svoje dvorište, bašte, drugačije je nego u gradu, ne bih ni volela da živimo u Somboru u stanu - kaže Milica. - Nema gustog saobraćaja, ali ima brzog, tako da nismo previše opušteni. Ali, lepa nam je priroda, a ni grad nam nije daleko, pa idemo poprilično često u nabavku.

Ivana prepričava kako se skoro doselila iz Sombora u kom je živela sedam godina. Iako je rodom iz Riđice, neobično joj je što je opet na selu, ali joj prija. Na kraju krajeva, kako obe potvrđuju, sad u selu ima oko 90 dece do šest godna, tako da im i zbog toga odgovara što su tu gde su.

No, da se vratimo na temu potencijala sela... Kroz Riđicu protiče rečica Kiđoš, iliti Plazović, zbog čega u ovom mestu ima 11 raznoraznih mostova i mostića, što betonskih, što drvenih. Takođe, zbog same pozicije mesta, koje je sa tri strane „ograđeno“ Mađarskom, pre desetak godina utvrđena su četiri potencijalna granična prelaza, a Gundić tvrdi da nije neizvodljivo da se bar jedan od njih otvori, ali da je to u nekoj daljoj priči. Ipak, ako Srbija zaista teži da uđe u Evropsku uniju, onda je veoma izvesno kada će se takav projekat i realizovati.

A ono što Riđicu okružuje sa ama baš svih strana, to su nebrojeni talasi kukuruza, naročito suncokreta (koji je rasprostranjen na skoro pola riđičkog atara) i vinograda.

- Budući da se bavim i pčelarstvom, kod nas prvo ide uljana repica i to ih nosimo u Mađarsku jer su tamo sorte medonosnije, onda ide bagrem kog ovde ima malo ali se ne žalimo, pa do suncokreta imamo rupu od dve-tri nedelje, i onda pčele idu na divlji duvan iliti cigansko perje. Taj med je jak, lepljiv, dobar, ali ga ima sve manje i manje. Nije ni suncokret kao što je nekad bio, danas su gušći zasadi i cvetanje traje kraće - pojašnjava naš domaćin.

Inače, u Riđici živi oko 1.100 stanovnika, osnovnu školu pohađa skoro stotinak dece i zanimljivo je istaći da se u istoriji sela nije desilo da neki razred ne postoji, kao što je to slučaj sa 2013. generacijom. Ali, prognoze su takve da će za dve godine biti dovoljno dece za čak dva odeljenja!

- Dolazi sad vreme kad se mladi iz grada vraćaju na selo, ali neće ni da idu tamo gde ne mogu da ostvare dovoljno prihoda ili ako nemaju sve što im je potrebno za život - ističe Gundić. - Ali, sela su dobra sredina za vaspitanje i odrastanje dece. Recimo, ono što je meni jako drago, jeste da naše Dobrovoljno vatrogasno društvo, koje je desetak godina bilo neaktivno, ponovo funkcioniše, skoro smo dobili uniforme, opremu i nov kamion, a mnogo radimo sa decom. Mislim da od toga treba da polazi sve u selu, odnosno sve bi trebalo tako da funkcioniše.

Lea Radlovački