„Дневник” у селу кроз које се не пролази - Стејановци
РУМА: Премда постоје два улаза у Стејановце, пре и после бунара, односно ђерма који је ту од памтивека, кроз ово село у општини Рума се, пак, не пролази. Мада, може и да се само прође, провоза, јелте, и не би било лоше, уколико на путу ка/од Сремске Митровице имате који минут времена вишка да завирите у валовито село необичног распореда, густих дрвореда, у ком нећете наћи смеће по улици, али ћете срести мештане који вам се уредно јављају, а потом сигурно размишљају одакле ли сте дошли и да ли се однекуд знате.
У Стејановцима живи мање од хиљаду становника, просечне старости од око 40 година, и премда су завученије и мирније село, које због тих предности испашта на другу страну, те се привредно не развија, ипак се може пронаћи све што је основно и неопходно за живот.
- Село је већином пољопривредно, али у последње време је отворено доста фабрика у Руми, па 30-40 одсто становништва ради паралелно и тамо - каже председник Савета Месне заједнице Стејановци Здравко Поповић, који је зимус сасвим неплански дошао на ту функцију. - Ми смо навикли да смо мало скрајнути, али не примећујемо то као недостатак. Рецимо, Велики Радинци нису много већи од нас, али им та пролазност даје више могућности за привреду, а ми смо сами за себе, нисмо никоме на оку и немамо могућност да се ширимо. Ипак, имамо леп мир, тачно смо између Руме и Сремске Митровице. Имамо и три продавнице које задовољавају наше потребе, амбуланту која ради уторком и четврком, вртић и основну школу до четвртог разреда... У плану нам је да отворимо апотеку, имамо локал прекопута продавнице, била је ту некад пољопривредна апотека, па је треба средити. Сад смо у преговорима.
Најукуснији и приде бесплатан чај од липе
У самом центру села постоји једна огромна липа која сваког јуна мештане дарује својим цветом. Тако је и бака Драгица и ове године одлучила да се њоме послужи, набере кол’ко узмогне, како би направила „прелеп чај”, чију је рецептуру научила од ујака.
- Осушиш цветове у ’ладовини, па кад куваш, прва вода се баци јер има доста праха, па се друга пије и бде прелепо - објашњава нам насмејана саговорница, мада у почетку не баш вољна да са нама разговара о било чему. - Све ово је за кућну употребу, откуд знам да л’ ћу имати који динар да купим чај у радњи. Много нам је скупо да купујемо како бисмо кували, а кад можемо, купимо готово. А овде дођете, нико вам не брани да наберете, све је бесплатно...
Тешке гране велелепне липе спустиле су се до тротоара, па је свакоме згодно да до’вати кол’ко му чега треба, а Драгица каже да је то дрво нешто што се у селу највише и променило.
- Ја сам дошла из далека, из Босне, пре рата, љубав ме је довела. Навикла сам се, у почетку није било баш згодно... Дугачке њиве за копање, па ја седнем насред и плачем, а муж виче: „’Ајде устај, срамота, видеће те неко” - присећа се мештанка.
Управо близина градова пружа могућност младима да се ипак задрже у селу, а Месна заједница већ неко време улаже у место тако што поставља дечја игралишта, уређује фудбалске и кошаркашке терене; током летњег распуста би требало да се почне с реновирањем објекта основне школе, односно да се среде кров, инсталације, фасада, подови... У плану је и постављање мобилијара за тренирање на отвореном, рефлектора на фудбалском терену, али и реновирање мале сале Месне заједнице која служи за све врсте окупљања у селу.
За успех пресудни упорност и чист рад
Два момка, од око 50 и кусур година, Александар Вуковић и Радослав Петровић, стоје испред куће од једног, и диване. Колико је шта поскупело, како се живи откако су смањили или позатварали своје фарме свиња, колико су се људи раселили и затворили у себе...
- Ма, никад се није боље живело, веруј ми - најгласнији је Вуковић. - Нигде никог нема, можеш да спаваш кол’ко ’оћеш, нит’ ко живи у селу, легнеш, спаваш, птичице цвркућу... Скупили смо мало калорија, сад се то полако троши. Искрено причамо, баш онако најискреније? Скоро као и ви у граду, као што не знате првог комшију, тако се и овде разређују пријатељи, нарочито родбина. Свако се повлачи у себе, немаштина невиђена, баш сад коментаришемо цене, позатварали смо фарме свиња, зато је и најисплативије спавати по цео дан! Добро, у овој продавници има свега, јефтиније је него Лидл, тако да је то добро.
Револтирани све лошијим животом на селу, кажу да има и оних успешнијих, али да би се стварно успело, рецепт је јасан - упорност и чист рад!
- Радили смо доста на очувању животне средине, па смо тако очистили неколико депонија око села и набављамо контејнере, сад су нам ливаде чисте - додаје Поповић, а ми примећујемо да је заправо цело место веома уредно и чисто, што је нашем саговорнику посебно драго. - Ја овде волим све, комплет, не бих ништа одвојио, овде сам рођен и одрастао.
Атмосфера у селу, саткана међуљудским односима, умногоме доприноси таквом доживљају који има наш саговорник, па нас уверава како сваког мештанина зна „у главу” и да су сви добродошли коме год да закуцају на врата.
Од Стојанграда до Стејановаца
Стејановци спадају у ред вишевековних војвођанских села, а према неким подацима, настали су пре 16. века, будући да се у том периоду спомиње манастир Светог Ђорђа.
Првобитно место било је на другој локацији и звало се Стојанград.
- Имамо манифестације и одзив увек буде баш леп, а то су Први глас Срема и манифестација Ђерам. Такође, имамо и знаменитости у и око села, а то су црква Светог Николе, Мост размене и спомен обележје на месту где су наши мештани стрељани у Дугом светском рату - закључује Поповић.
Леа Радловачки
