Разговор с поводом: Вељко Симић, најбољи фудбалер Војводине у сезони за заборав

У збиру ослонаца клуба, поузданих и вредних поверења у реализацији циља јесте и офанзивни везни играч Вељко Симић. Навијачи су му, у својој традиционалној анкети, доделили епитет најбољег играча Војводине у prеthodnoj сезони.

– Захвалан сам навијачима на том признању – искрено ће Симић. – Признања највише значе када стижу од струке и од навијача, они знају да препознају квалитет и драго ми је да су га код мене препознали. Сезона јесте била за заборав и у томе смо сви сагласни. Војводини је место на знатно вишем нивоу него што је седмо место на табели. Многи су фактори утицали на то, велика промена играчког кадра, одласци кад им време није, промена тренера... Наша примарна обавеза је да сада начинимо значајан искорак у позитивном смеру  Што се мене тиче, успоставио сам континуитет и све иде у добром смеру. Наравно, задовољство би било потпуно да смо постигли и тимски резултат. 

Симићева сестра, прослављена српска рукометашица Андреа Лекић, говорећи о породичним генима и предодређености за спорт, истакла је братову „посвећеност и радност“ и на тренинзима и на утакмицама, али и његово понашање и навике изван фудбала. 

– Ако бих имала нешто да му замерим, онда би то било што нисам успела да пронађем ни једну његову фотографију на којој је насмејан–рекла је Лекићева.

Вељко је у разговору за наш лист био опуштебн и насмејан како би то његова сестра и волела.

– У праву је Андреа – брзо се уозбиљио. – Не волим фотографисање, још мање намештање за тај чин. Али, у друштву сам опуштенији, смејем се, зависно од околности, што ево и ви можете да посведочите. У сваком случају, са сестром нећу да полемишем преко медија, нека њена буде последња.

Пре деценију целу, легендарни Драган Yajić је говорио да Симић, мада још малолетник, има места у сениорском саставу Црвене звезде. Међутим, уместо да је Yajićeva сугестија конкретизована, један од највећих талената тога времена завршио је у Базелу, у Швајцарској, где је остао без неопхопдне радне дозволе за наступе у тој земљи.

– Дефинитивно, то је период који бих најрадије избрисао из сећања. – сведочи Симић. – Те проблеме са документацијом пратила је и серија повреда. Био је то врло тежак период. Искушења те врсте помогла су ми да људски и карактерно сазрим. Предамном је још деценија играња. После можемо да сабирамо шта сам добио, а шта изгубио. У међувремену сам са Звездом освојио две титуле, играо сам Лигу шампиона. Кад једном нешто освојите, некако постајете зависни од тога. Желео бих да у Војводином наставим да освајам трофеје и да и даље сабирам само лепе ствари и пријатне успомене.

Играјући за Земун, по повратку из иностранства, Симић је у 98. минуту утакмице са Војводином, својим голом спасао један бод Земунцима.

– Често се тога сетим од када сам у Војводини. Судија само што није означио крај. Са Емилом Роцковом, који је тада био на голу Војводине анализирао сам тај моменат, пријатан за мене и за моје тадашње саиграче, а ... Али добро, фудбал је, ипак, игра, пре свега.

У минулој сезони постигао је 12 голова, пет пута је асистирао саиграчима за гол. Место офанзивног везног играча ставка је у његовој фудбалској личној карти. Тренер Милојевић у Звезди, међутим, форсирао га је по боку, уз аут линију.

– Ако бих имао слободу да бирам, тада би то била позиција у средини, иза шпица. Али, фудбал није списак појединачних жеља, много шта зависи од карактеристика играча који су на тренеровом списку, као и од система игре за који се тренер определи. На нама офанзивцима је да будемо спремни за две–три позиције, то је и одраз квалитета сваког играча, тако да уколико тренер процени да сам му потребан на боку, нема проблема, али мој избор је позиција иза шпица, нарочито сада када нам се придружио голгетер формата Немање Николића. Што се тиче збира голова, које сте поменули, не бих могао да издвојим ни један. Остао је горак укус због неуспеха екипе, тако да ни један мој гол није допринео било чему вредном памћења, нити издвајања. Истина, драго ми је, опет због континуитета, да сам остварио двоцифрени учинак, али учинак екипе је примаран, увек је био, тако је и данас. 

У Војводини је прихваћен као да је у њеној омладинској школи промовисан. Војводину је прихватио као да је у комшилуку у Лазаревцу, месту његовог рођења. Није тајна да је и бечки Рапид желео да Симић појача редове славног аустријског клуба.

– Војводина се прва јавила. Покојни Милан Косановић је дошао са конкретном понудом. После Звезде нисам био у ситуацији да чекам, да се коцкам, да правим паузу у каријери. Војводина је имала коректну понуду, прихватио сам, тако да је Рапид остао без одговора. Дошао сам у Нови Сад најпре да бих наставио лични континуитет, да помогнем и екипи и себи и мислим да сам то поштено одрадио у минулих годину и по дана. Вељко Симић је, као вансеријски таленат с краја прве и почетком друге деценије новог века, прошао све репрезентативне селекције до сениорске. На почетку треће декаде постављено је и питање селекторовог позива у А селекцију.

– Нисам сигуран да је сада ситуација да причамо о репрезентацији. У перспективи и при срећнијем сплету околности можемо, сада не. Потребан услов за одговор јесте да Војводина направи такмичарски искорак, да будемо знатно успешнији, да се умешамо у трке за трофеје... Тада би и индивидуалци могли да искоче и очекују позив селектора. То је још један мотив трајању и понављању добрих партија у дресу клуба чији дрес с радошћу носим – искрено и скромно, како и приличи истинским спортскиом величинама, прокомернтарисао је, у разговору за „Дневник“ Вељко Симић, фудбалер од кога саиграчи, у истој мери и чланови стручног штаба и управе клуба, али и навијачи Војводине очекују да поведе тим усусрет изазовима, од чијих резултата ће највише и зависити утисак о величини дијаметра у односу на сезону за заборав. 

Лазо Бакмаз