Младен Бојиновић, бивши капитен „орлова”, о ренесанси српског рукомета

Победом против Словеније “орлови” су изборили пласман на Светски шампионат.

– Битно је да држимо континуитет. После европског, сада смо изборили учешће и на светском првенству. Тиме смо доказали да имамо квалитет. Селектор Тони Ђерона је напарвио добар спој искуства и младости. Види се велики помак у игри. Победити одличну Словенију два пута узастопно јесте велики успех.

Како успоставити систем који би донео добре резултате и нашим клубовима?

– То је питање за људе који воде клубове, али је неопходно то што пре решити. Клуб не сме да буде на клацкалици и зато треба направити дугорочне планове. У рукомету је то лакше учинити него у фудбалу или кошарци, јер су мања улагања. Румуни су прави пример. Они су15 година улагали како би се вратили у врх. Почели су од Čеlеny купа, а сада њихове екипе освајају европске трофеје. Нешто слично можемо и ми да урадимо.

Одличили сте се за повратак у Бању Луку по завршетку играчке каријере?

– Мора се знати ко си, шта си и одакле си. Поштујем корене, отац сам троје малолетне деце. Мислим да је у овом глобалном систему најздравије одрастати у домаћем окружењу. Док сам играо, децу готово нисам ни виђао, све је испрограмирано и то је био разлог што сам се вратио. Корона вирус је само убрзао коначну одлуку. Њихова реакција ми је потврдила да нисам погрешио.  Мој став је да деца иду код нас у основну и средњу школу, а факултет заврше у иностранству, због веће сигурности и могућности напредовања. То не значи да наше друштво у наредном периоду неће по квалитету живота да стигне западне земље.

Дуги је остао у рукомету и одлучио се за рад са децом. Своје богато искуство са паркета преноси најмлађима у кампу који се одржава од 30. јуна –  07. јула ове године у Требињу.

–  Мој план је био да останем у рукомету као тренер или у спортском сектору неког клуба. Камп је настао сасвим спонтано. Случајно сам дошао у требињски “Град сунца”. Такав комплекс нисам видео нигде у Европи. Тада се родила идеја о кампу, коју сам реализовао са пријатељима. Први је успешно одржан прошле године, када је било 62– оје деце. Очекујем ове године много већи број полазника. Камп је другачији од осталих. Не желим да правим комерцијалу, предавачи нису звезде, већ тренери који се баве едукацијом млађих категорија. План и програм сам правио у сарадњи са Живојином Максићем, дугогодишњим помоћником селектора Србије Љубе Обрадовића. Програм се базира на враћању доброг дела спорта из прошлости у комбинацији са модерним схватањима, да се деци приближи професионални рукомет.

Шта би то конкретно значило?

–  Код нас спортисти размишљају о ручку и плати, где да тренирају. На Западу је то све испланирано. Играчи треба да размишљају само о тренингу и утакмицама. Желим да деца која дођу у камп имају осећај као да су у ПСЖ– у. Добијају опрему и најквалитетнију рукометну лопту. Смештај је одличан, исхрана квалитетна и испрограмирана. Присуство медицинских стручњака је константно, а на почетку кампа се раде здравствене провере. Има мало и војног режима, да се смањи утицај друштвених мрежа и интернета.  За седам дана не може се учинити пуно, али сам сигуран да је то довољно времена да заволе рукомет. Хоћу да направим камп у коме ћу довести децу из целог света у Републику Српску на недељу дана. Биће то празник рукомета..

Камп је отворен за сарадњу са свима?

– Свако може да дођу у камп. Моји пријатељи из играчких дана  су и пријатељи кампа. Прошле године су промотери били рукометаши Владимир Врањеш и Фахрудин Мелић, фудбалери Емир Спахић и Игор Јоксимовић, а подршку су послали Микаел Хансен и Никола Карабатић. Са Хансеном имам интерни договор да дође у Требиње. Очекујем долазак Милета Исаковића, Момира Илића и осталих играчких звезда српског и југословенског рукометног престижа.

Срђан Антић