ДАНАС НА 67. СТЕРИЈИНОМ ПОЗОРЈУ „Протекција” и  „Последње девојчице”

У представи играју: Ермин Сијамија, Белма Салкунић, Амина Беговић, Александар Сексан, Амра Капиџић, Мерима Лепић, Реџеповић, Дино Бајровић, Мирвад Куртић, Мона Муратовић, Алдин Омеровић, Емина Муфтић, Амар Чустовић, Мак Ченгић и музичари Наоми Друшкић, Луција Месарек и Дарио Кос.

- „Протекција“ на сцени Народног позоришта, сто година након његовог отварања, прилагођена је данашњем времену, данашњим медијима, свету друштвених мрежа, сукобу старе и нове генерације, али се бави истим људским моралним и друштвеним дилемама какве су владале и пре сто година и у време када је текст настао, а вероватно и много, много раније. Сви проблеми човечанства су увек исти, само се околности мијењају – објашњава драматуршкиња Yеjna Hoyić.

Кокан Младеновић неће презати да посегне за тим да позове публику да активно суделује у збивањима, пише Младен Бићанић у својој критици и истиче да је то „посебно када је ријеч о разоткривању бројних афера у друштву: гледаоцима се дијеле леци са пописом тих афера, прозива се одговорни министар који их држи у ладици и скрива пред лицем правде, он је „мастермајнд“ организираног државног криминала, те 34 јавно познате а од њега прикривене афере стајале су државу више од двије милијарде и двије стотине милиона конвертибилних марака, за то нитко није одговарао! Новац је то, изговара се у представи, којим се могла направити еуропска држава, а не прћија политичких и криминалних гангова!“.

- Ми смо се запрепастили подударањем афера које се откривају кроз представу са онима које се откривају у БиХ, али и остатку Балкана. Сви имамо бескрајно примитивне и грабежљиве политичке елите које немају појма о култури и васпитању. Ту су да краду и узму за себе. То је иста врста људи. Те афере које се набрајају у нашој представи јако су добро познате свима који овде живе. Нема имена, али сви ће знати ко су. Све неразјашњене афере у овој земљи игра наш јунак, оштетио је грађане за више од милијарду евра. У процесу стварања представе израчунали смо колико се школа, болница и километара аутопута могло изградити, као и колико се радничких плата и борачких додатака могло исплатити за тај покрадени новац. Ми сами себи бирамо власти уместо да бирамо политичке сервисе који представљају оно што ми мислимо. Они су ту да служе нама, а не ми њима. Верујем да ће се публика громко смејати, али да ће након тога остати неки укус горчине – сматра редитељ.

Другу представу у такмичарској селекцији „Последње девојчице“ Маје Пелевић, такође у режији Кокана Младеновића, суботичко позориште „Костолањи Деже“ извешће вечерас у 21.30 час на сцени „Јован Ђорђевић“ СНП-а. Улоге тумаче: Давид Бубош, Тимеа Филеп, Николета Гргић, Борис Кучов, Габор Месарош и Андреа Веребеш, а музичари су Арпад Серда и Мате Абрахам.

- „Последње девојчице“ пре свега проговарају о томе да је апсолутно све постало роба, да се нама тргује на начин који не можемо ни да појмимо, да живимо у свету у којем су и најневинија створења, бебе, заправо роба. Прича о комаду почиње интервјуом са власником украјинске клинике у ком он каже да имају око сто четрдесет готових производа, да су максимално испоштовали услове наведене у уговору и да због локдауна не могу да испоруче готове производе наручиоцима који су из Северне Америке и Европе, те да моле Владу да нешто предузме како они сами не би морали да заштите своје пословање, јер одржавање тих производа кошта двадесет хиљада евра дневно. Ниједном током интервјуа који траје пола сата директор клинике не помене бебе, жива створења, не покаже ни трунку емпатије, све време говори о нарученој, произведеној и неиспорученој роби. Ми смо научили да се непријатно изненађујемо, ветерани смо, ваљда, непријатног изненађивања, али ово је било стварно шокантно. Контактирао сам Мају, проследио јој линк са разговором и почели смо да разговарамо о томе шта смо ми у савременом свету, да ли је могуће да је све роба. Онда је Маја, талентована каква јесте, почела од овог случаја, а покренула низ тема... – објашњава редитељ Кокан Младеновић.   

„Данас, можда више него икад живимо у систему који је успео у себе да интегрише све сфере људског постојања: понашање, емоције, жеље, љубави, наде и да од њих створи профит. У таквом поретку није ни чудо да присуствујемо новом степену комодификације свих области живота, па и самог рођења. Радости поседовања шире се у најдубље биолошке и емоционалне сфере попут материнства. А управо је то оно што је жену одувек одређивало и шта се од ње очекивало. Она се и дан-данас не сматра вредном ако нема то друштвено признање, ако није мајка. Жена која нема дете сматра се безвредном па је самим тим спремна на све да би се у тој улози остварила. Идеално полазиште за претварање ове примордијалне жеље у робу. Деца постају ресурс као и сваки други, нешто над чим можеш да имаш власништво. На месту где је материца постала фабрика, а дете савршено упаковани скупи производ, почиње ова прича“ – указује ауторка Маја Пелевић.   

Н. Пејчић