DANAS NA 67. STERIJINOM POZORJU „Protekcija” i  „Poslednje devojčice”

U predstavi igraju: Ermin Sijamija, Belma Salkunić, Amina Begović, Aleksandar Seksan, Amra Kapidžić, Merima Lepić, Redžepović, Dino Bajrović, Mirvad Kurtić, Mona Muratović, Aldin Omerović, Emina Muftić, Amar Čustović, Mak Čengić i muzičari Naomi Druškić, Lucija Mesarek i Dario Kos.

- „Protekcija“ na sceni Narodnog pozorišta, sto godina nakon njegovog otvaranja, prilagođena je današnjem vremenu, današnjim medijima, svetu društvenih mreža, sukobu stare i nove generacije, ali se bavi istim ljudskim moralnim i društvenim dilemama kakve su vladale i pre sto godina i u vreme kada je tekst nastao, a verovatno i mnogo, mnogo ranije. Svi problemi čovečanstva su uvek isti, samo se okolnosti mijenjaju – objašnjava dramaturškinja Yejna Hoyić.

Kokan Mladenović neće prezati da posegne za tim da pozove publiku da aktivno sudeluje u zbivanjima, piše Mladen Bićanić u svojoj kritici i ističe da je to „posebno kada je riječ o razotkrivanju brojnih afera u društvu: gledaocima se dijele leci sa popisom tih afera, proziva se odgovorni ministar koji ih drži u ladici i skriva pred licem pravde, on je „mastermajnd“ organiziranog državnog kriminala, te 34 javno poznate a od njega prikrivene afere stajale su državu više od dvije milijarde i dvije stotine miliona konvertibilnih maraka, za to nitko nije odgovarao! Novac je to, izgovara se u predstavi, kojim se mogla napraviti europska država, a ne prćija političkih i kriminalnih gangova!“.

- Mi smo se zaprepastili podudaranjem afera koje se otkrivaju kroz predstavu sa onima koje se otkrivaju u BiH, ali i ostatku Balkana. Svi imamo beskrajno primitivne i grabežljive političke elite koje nemaju pojma o kulturi i vaspitanju. Tu su da kradu i uzmu za sebe. To je ista vrsta ljudi. Te afere koje se nabrajaju u našoj predstavi jako su dobro poznate svima koji ovde žive. Nema imena, ali svi će znati ko su. Sve nerazjašnjene afere u ovoj zemlji igra naš junak, oštetio je građane za više od milijardu evra. U procesu stvaranja predstave izračunali smo koliko se škola, bolnica i kilometara autoputa moglo izgraditi, kao i koliko se radničkih plata i boračkih dodataka moglo isplatiti za taj pokradeni novac. Mi sami sebi biramo vlasti umesto da biramo političke servise koji predstavljaju ono što mi mislimo. Oni su tu da služe nama, a ne mi njima. Verujem da će se publika gromko smejati, ali da će nakon toga ostati neki ukus gorčine – smatra reditelj.

Drugu predstavu u takmičarskoj selekciji „Poslednje devojčice“ Maje Pelević, takođe u režiji Kokana Mladenovića, subotičko pozorište „Kostolanji Deže“ izvešće večeras u 21.30 čas na sceni „Jovan Đorđević“ SNP-a. Uloge tumače: David Buboš, Timea Filep, Nikoleta Grgić, Boris Kučov, Gabor Mesaroš i Andrea Verebeš, a muzičari su Arpad Serda i Mate Abraham.

- „Poslednje devojčice“ pre svega progovaraju o tome da je apsolutno sve postalo roba, da se nama trguje na način koji ne možemo ni da pojmimo, da živimo u svetu u kojem su i najnevinija stvorenja, bebe, zapravo roba. Priča o komadu počinje intervjuom sa vlasnikom ukrajinske klinike u kom on kaže da imaju oko sto četrdeset gotovih proizvoda, da su maksimalno ispoštovali uslove navedene u ugovoru i da zbog lokdauna ne mogu da isporuče gotove proizvode naručiocima koji su iz Severne Amerike i Evrope, te da mole Vladu da nešto preduzme kako oni sami ne bi morali da zaštite svoje poslovanje, jer održavanje tih proizvoda košta dvadeset hiljada evra dnevno. Nijednom tokom intervjua koji traje pola sata direktor klinike ne pomene bebe, živa stvorenja, ne pokaže ni trunku empatije, sve vreme govori o naručenoj, proizvedenoj i neisporučenoj robi. Mi smo naučili da se neprijatno iznenađujemo, veterani smo, valjda, neprijatnog iznenađivanja, ali ovo je bilo stvarno šokantno. Kontaktirao sam Maju, prosledio joj link sa razgovorom i počeli smo da razgovaramo o tome šta smo mi u savremenom svetu, da li je moguće da je sve roba. Onda je Maja, talentovana kakva jeste, počela od ovog slučaja, a pokrenula niz tema... – objašnjava reditelj Kokan Mladenović.   

„Danas, možda više nego ikad živimo u sistemu koji je uspeo u sebe da integriše sve sfere ljudskog postojanja: ponašanje, emocije, želje, ljubavi, nade i da od njih stvori profit. U takvom poretku nije ni čudo da prisustvujemo novom stepenu komodifikacije svih oblasti života, pa i samog rođenja. Radosti posedovanja šire se u najdublje biološke i emocionalne sfere poput materinstva. A upravo je to ono što je ženu oduvek određivalo i šta se od nje očekivalo. Ona se i dan-danas ne smatra vrednom ako nema to društveno priznanje, ako nije majka. Žena koja nema dete smatra se bezvrednom pa je samim tim spremna na sve da bi se u toj ulozi ostvarila. Idealno polazište za pretvaranje ove primordijalne želje u robu. Deca postaju resurs kao i svaki drugi, nešto nad čim možeš da imaš vlasništvo. Na mestu gde je materica postala fabrika, a dete savršeno upakovani skupi proizvod, počinje ova priča“ – ukazuje autorka Maja Pelević.   

N. Pejčić