На бувљаку на Сателиту од свећњака до микроталасне

Дудећи по посећености, још увек је неоткривен великом броју Новосађана. Бувљак “Сателит” који се некада налазио надомак Сателитске пијаце, сада, смештен на углу Булевара Јована Дучића и Улице Бате Бркића, за све љубитеље провода међу “дрангулијама”, отворен је сваког дана од 7 до 15 часова.

Његов шарм не чини само особитост амбијента, већ и широк избор производа на тезгама, а како уз разноврсност понуде увек иде и различитост карактера продаваца и купаца, бувљак на Сателиту је прави отворени музеј покретних експоната.

Један од продаваца је Ладислав Адам (66), школовани трговац и пензионер, с 30 година искуства у уличној продаји. На “тезгама” овог продавца најчешће можемо видети уметничке слике, широк избор књига и музичких дискова. Адам највише воли да продаје оно у чему и сам ужива, а то су предмети уметничке и духовне вредности.

-   Морамо познавати предмете које продајемо - каже за “Дневник” Ладислав Адам. - Књиге које продајем су изузетно јефтине. Цене књига крећу од 50 динара, неке су 100 или 200 динара, а највиша цена књиге је 1000 динара.

С друге стране, бувљак не би био бувљак када понуда на тезгама не би била разноврсна и повољна, па тако и Ладислав продаје све што помисли да би било примамљиво посетиоцима.

- Мој мото је јефтина набавка - брза продаја. Најбрже се продају најјефтији производи, а како је интересовање за овај бувљак веома мало, понекад је права уметност остварити зараду. Када се интересенти појаве, увек буде ценкања. Оно је основа пословања – каже Ладислав Адам, који за крај помирено износи наведени закључак као својеврсну филозофију.

На овом бувљаку, ушушканом у зеленилу Сателита, често се продају стварчице високог квалитета: маркирана гардероба и обућа, декоративни предмети високе естетске вредности, ручно рађен накит и кућни апарати, попут микроталасне пећнице или музичких линија, и то све по ниским ценама. Сателитски бувљак, очигледно, откако постоји диктира потпуно свој, јединствен систем вредности...

Квалитет за мале паре

О.О. (66) је пензионерка и кројачица, а уличном продајом на овом бувљаку  бави се од првог његовог дана, пуне три године. Она ручно израђује и поправља накит: минђуше, наруквице и огрлице, те их продаје по ценама од 50 до 300 динара. Оно што је уочљиво већ на први поглед јесте квалитет и естетска вредност накита.

Једна од продавачица је З. С. (62), по занимању фактуриста, редовно запослена у “Дечјој болници”. Бувљак је за њу могућност додатне зараде, али и доза лепог расположења. У контакту с људима и активностима које подразумева рад на бувљаку З.С. у потпуности заборавља на своје проблеме, опушта се, а с бувљака одлази кући насмејана.

М.С. (61) ради на бувљаку три године, а новац који заради једини јој је извор прихода. Некада се, како открива за “Дневник”, кући враћа без зараде, понекад заради за један оброк, а у најбољем случају зарадом успева да покрије основне трошкове. На њеној тезги има свега, од лепих ташни и изузетно очуваних комада одеће, до декоративних предмета по ценама од 50 па до 1000 динара.

Различити су и начини на које продавци набављају робу. Врло често су у питању ствари који су из неког разлога постале непотребне власнику. Трампа је, такође, један од начина набавке, а продавци поручују да им се обрати свако ко пожели да баци неку стварчицу.

Без обзира на природну лепоту која окружује бувљак, продавци ипак имају извесне замерке на услове у којима раде. Они би, како откривају за “Дневник”, били много задовољнији да постоји могућност да се локација, која им иначе одговара, преуреди, да им се обезбеде најскромније тезге, као и санитарни чвор, јер природу, осим лепоте, одређује и дивљи, неугодан карактер. Она је као таква често станиште најразличитијих штеточина, али и место које ускраћује задовољавање основне човекове потребе - хигијене.

        Драгана Клашња