Анамариа Серда, глумица: Живети и одисати љубављу

Играла је Младу Веру, лик жене која је у вихору послератних збивања у СФР Југославији остала без мужа и завршила на Голом отоку.

Недавно је поново имала прилике да је види, овај пут у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз, где је из Хрватске гостовала представа “Карлота Гризи - од Вижинаде до вечности” у режији Љиљане Гвозденовић. Анамариа Серда је написала и текст за ову представу, у којој је играла насловну улогу. Поново једна жена о којој су исписане странице историје, али и књижевности.

Откуд интерес за Карлоту Гризи и на који начин се представа о њој доводи у везу са данашњицом?

- Причу о животу Карлоте Гризи сам сазнала од колеге и пријатеља, Роналда Брауса, када сам била у потрази за темом практичног дела мог доктората, у којем се бавим темом глуме у музичком театру под менторством проф. Виде Огњеновић на Факултету савремених уметности у Београду. Карлота је интригантна историјска личност на прву, јер је потекла из малог места у Истри, из Вижинаде, а постигла је светски успех као примабалерина у Паризу, Лондону, Ст. Петербургу, и уклесала своје име у историју балета као прва “Жизела”, муза либретиста романтизма Теофила Готјеа. Карлота је била једна модерна, суверена особа, чак и према данашњим стандардима, а камоли за 19. век када је живела. Никада није желела да се уда, чак ни за своју дугогодишњу љубав и ментора, чувеног плесача и кореографа Жила Пероа, иако је имала је дете с њим. Карлота је, по мојој процени, након подробног истраживања њеног живота, на темељу којег сам и написала сценарио за ову представу, жена која је највише ценила своју уметност и своју слободу, иако су јој се целог живота интимни живот и каријера испреплитали, и била је увек растргана између љубави и каријере, слободе у својој уметности, а то су теме и дилеме које су, по мом мишљењу, свевремене.

Како је било у улози ауторке текста који ћете играти на сцени?

- На почетку проба, прошлог септембра, договорила сам се са редитељком, примабалерином и кореографкињом Љиљаном Гвозденовић да се морам ментално “одвојити” од текста као аутор и приступати му искључиво глумачки. Тако је и било, али морам признати да сам осетила неописив усхит и срећу када сам чула текст који сам написала како бива изговорен на сцени по први пут, од колеге глумца и оперског певача Роналда Брауса и још к томе и у облику сонгова чију глазбу потписује хрватски диригент и композитор Даријан Ивезић.

На ста сте се концентрисали у писању, а шта су били глумачки задаци?

- У писању ми је највећи изазов био врло лимитирана количина информација доступних о Карлоти Гризи. Подаци који су доступни су углавном само фактографски, тако да сам се у писању највише концентрисала да, темељећи се на њеној биографији, извучем њену особност, карактер, те да на драматуршки занимљив начин прикажем њен интригантан живот. Глумачки задаци су били вишедимензионални јер је ово ипак представа с плесним деоницама и сонговима, тако да захтева глумачки израз кроз говор, покрет и песму. Као највећи изазов и благослов ове улоге издвојила бих покрет и физикалност једне балерине. Њихово тело је заиста центар њиховог духа и страсти и сценски покрет, којим ме посвећено и надасве стручно водила редитељка, у ствари ми је служио као средство откривања Карлотине психологије и особности.

Шта највише волите у вези са том представом? - Пуно тога. То је мој ауторски пројекат, и то у жанру који ме увек изнова инспирише - музичком театру. Тему љубави и слободе, уметности, мешања приватног и пословног. Питање је колико смо самостални и слободни у својој уметности ако зависимо од наших партнера, редитеља, кореографа, а у Карлотином случају њен партнер Жил Перо је био све то. Та тема ме јако инспирише. Издвојила бих ипак да највише у вези ове представе волим ту привилегију потпуног ауторства и креативне контроле. Свесна сам колико је то ретко и стога сам захвална продукцији колеге Роналда Брауса (“Опера б.б.” и Фестивала “Ровињ, Art&morе”) која ми је то омогућила, као и мојој професорки Види Огњеновић која ме, од првог дана студија, потиче и подржава у уметничком развијању у више смерова.

Публика вас је прошле године на Новом тврђава театру могла видети  у улози још једне сличне хероине!

- Тако је, имала сам велику срећу и част да тумачим младу Еву Панић Нахир у представи “Живот се са мном много поиграо” у режији Дине Мустафића. Такође историјску личност која је, због љубави према свом супругу и својим идеалима, подлегла грозотама Голог отока и преживела. Она је једна од првих која је отворено проговорила о свом искуству у интервјуу који је водио Данило Киш назван “Голи живот Голог отока”. Ева (у нашој представи названа Вера) и Карлота су две врло различите жене. Живеле су у различитим условима и историјским периодима. Међутим, обе их је кроз живот водила страст, срце. Биле су непоколебљиве личности, Ева у својим идеалима (политичким и моралним) а Карлота у својим уметничким идеалима, у свом плесу. Оне су, могу рећи, живеле и одисале љубављу.

Игор Бурић