БУДУЋНОСТ УЧЕЊА НА ДАЉИНУ: Понеки онлајн час пожељан
Питање хоће ли онлајн часови постати саставни део школске свакодневице или ће нестати с епидемијом коронавируса, окосница је недавног истраживања Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), у којем су на питања одговарали просветни радници из 1.800 основних и средњих школа Републике Србије.
Како показује анализа, дигиталну будућност, у датом контексту, перципира 62,29 одсто испитаника. Отприлике трећина анкетираних мисли да ће се школа вратити уобичајеним токовима, али са малим изменама, док 4,7 одсто сматра да ће она остати иста. Неким наредним истраживањима, сматрају у ЗУОВ-у, било би значајно испитати мишљење наставника о променама које наслућују, њихов однос према овим новинама, који у великој мери може да боји и одређује мотивисаност и спремност наставника да промене прихвати, да их разуме и угради у свој будући рад на начин који му је прихватљив, са којим се осећа уважено, и који је усмерен на развој и најбољи интерес детета.
Опредељујући се за једну важну промену коју би требало имплементирати у праксу током наредне школске године, 52 одсто наставника истакло је системско увођење наставе на даљину, која би била допуна редовној, што значи да би се лекције од куће комбиновале са часовима који се реализују у живом контакту наставника и ученика, без измена у школском календару. Други најзаступљенији став анкетираних (29,65 одсто) јесте да би школски живот требало потпуно вратити на „подешавања” која су важила пре ванредног стања. Нешто мање од петине наставника сматра да би школским календаром ваљало увести краће периоде од, рецимо, једне или две недеље, током којих ће се васпитно-образовни процес изводити путем учења на даљину.
Збирно посматрани, подаци показују да око 70 одсто наставника сматра да би из ситуације у којој смо се неочекивано нашли и реаговали, требало извући одређене промене за будућност. Међу преосталима који не деле то мишљење, закључује се је реч о онима који у њему не препознају добити, али уочавају слабости, те да се не осећају пријатно или довољно компетентно за овакав начин реализовања наставе.
Како се наводи у публикацији, ако је намера креатора образовних политика да задрже или уведу наставу и учење на даљину у редован школски живот, неопходно је позабавити се значајним бројем запослених који тренутно показују отпор ка промени овог типа и испитати узроке противљењу, а потом, системски, континуирано и разноврсно радити на њиховом уклањању.
Више од половине учесника у истраживању сматра да би било важно омогућити наставницима и школама већи приступ ИКТ ресурсима (рачунари, стабилна интернет конекција и сл). Следећи важан предуслов јесу доступни алати и софтвери који би се користили на нивоу целе школе, јер би такво уједначавање избора омогућило лакшу сарадњу и дељење материјала међу колегама и ученицима. Висок проценат запослених у образовању, 44,27 одсто, препознао је и значај организовања системске обуке за подизање дигиталних компетенција наставника.
У анкети се може прочитати како већина ученика и родитеља није задовољна наставом на даљину, да је настава жив процес, да не може надокнадити развијање социјализације и интеграције у живот, да мањкају дигитални материјали на језицима националних мањина... Као објашњење испитаници наводе и да овај вид наставе није спроводив за ученике са посебним потребама, предмете као што су физичко, музичко, ликовно, те за праксу. У коментарима пише и следеће: „У борби са одраслима који су се лажно представљали иза дечјих налога, губи се мотивација за квалитетном сарадњом и вођењем у процесу учења”; „Оно што ме деморалише код наставе на даљину јесу ученици који то виде као ’кривину’, који се не одазивају, не јављају, оглушени на молбе да се укључе, и који се укључе недељу пред крај, када моле за оцену или чак две оцене више. Ти ученици и не отворе мејл, или се искључе из Вибер-групе... Још, ако раде на њиви или иду на пијацу, добијам и онај ружни осећај да их терам да ’губе време’ на школу, док им живот пружа конкретне ситуације које им доносе хлеб.”
Слађана Милачић