BUDUĆNOST UČENJA NA DALJINU: Poneki onlajn čas poželjan

Kako pokazuje analiza, digitalnu budućnost, u datom kontekstu, percipira 62,29 odsto ispitanika. Otprilike trećina anketiranih misli da će se škola vratiti uobičajenim tokovima, ali sa malim izmenama, dok 4,7 odsto smatra da će ona ostati ista. Nekim narednim istraživanjima, smatraju u ZUOV-u, bilo bi značajno ispitati mišljenje nastavnika o promenama koje naslućuju, njihov odnos prema ovim novinama, koji u velikoj meri može da boji i određuje motivisanost i spremnost nastavnika da promene prihvati, da ih razume i ugradi u svoj budući rad na način koji mu je prihvatljiv, sa kojim se oseća uvaženo, i koji je usmeren na razvoj i najbolji interes deteta.

Opredeljujući se za jednu važnu promenu koju bi trebalo implementirati u praksu tokom naredne školske godine, 52 odsto nastavnika istaklo je sistemsko uvođenje nastave na daljinu, koja bi bila dopuna redovnoj, što znači da bi se lekcije od kuće kombinovale sa časovima koji se realizuju u živom kontaktu nastavnika i učenika, bez izmena u školskom kalendaru. Drugi najzastupljeniji stav anketiranih (29,65 odsto) jeste da bi školski život trebalo potpuno vratiti na „podešavanja” koja su važila pre vanrednog stanja. Nešto manje od petine nastavnika smatra da bi školskim kalendarom valjalo uvesti kraće periode od, recimo, jedne ili dve nedelje, tokom kojih će se vaspitno-obrazovni proces izvoditi putem učenja na daljinu.

Zbirno posmatrani, podaci pokazuju da oko 70 odsto nastavnika smatra da bi iz situacije u kojoj smo se neočekivano našli i reagovali, trebalo izvući određene promene za budućnost. Među preostalima koji ne dele to mišljenje, zaključuje se je reč o onima koji u njemu ne prepoznaju dobiti, ali uočavaju slabosti, te da se ne osećaju prijatno ili dovoljno kompetentno za ovakav način realizovanja nastave.

Kako se navodi u publikaciji, ako je namera kreatora obrazovnih politika da zadrže ili uvedu nastavu i učenje na daljinu u redovan školski život, neophodno je pozabaviti se značajnim brojem zaposlenih koji trenutno pokazuju otpor ka promeni ovog tipa i ispitati  uzroke protivljenju, a potom, sistemski, kontinuirano i raznovrsno raditi na njihovom uklanjanju.

Više od polovine učesnika u istraživanju smatra da bi bilo važno omogućiti nastavnicima i školama veći pristup IKT resursima (računari, stabilna internet konekcija i sl). Sledeći važan preduslov jesu dostupni alati i softveri koji bi se koristili na nivou cele škole, jer bi takvo ujednačavanje izbora omogućilo lakšu saradnju i deljenje materijala među kolegama i učenicima. Visok procenat zaposlenih u obrazovanju, 44,27 odsto, prepoznao je i značaj organizovanja sistemske obuke za podizanje digitalnih kompetencija nastavnika.

U anketi se može pročitati kako većina učenika i roditelja nije zadovoljna nastavom na daljinu, da je nastava živ proces, da ne može nadoknaditi razvijanje socijalizacije i integracije u život, da manjkaju digitalni materijali na jezicima nacionalnih manjina... Kao objašnjenje ispitanici navode i da ovaj vid nastave nije sprovodiv za učenike sa posebnim potrebama, predmete kao što su fizičko, muzičko, likovno, te za praksu. U komentarima piše i sledeće: „U borbi sa odraslima koji su se lažno predstavljali iza dečjih naloga, gubi se motivacija za kvalitetnom saradnjom i vođenjem u procesu učenja”; „Ono što me demorališe kod nastave na daljinu jesu učenici koji to vide kao ’krivinu’, koji se ne odazivaju, ne javljaju, oglušeni na molbe da se uključe, i koji se uključe nedelju pred kraj, kada mole za ocenu ili čak dve ocene više. Ti učenici i ne otvore mejl, ili se isključe iz Viber-grupe... Još, ako rade na njivi ili idu na pijacu, dobijam i onaj ružni osećaj da ih teram da ’gube vreme’ na školu, dok im život pruža konkretne situacije koje im donose hleb.”

 Slađana Milačić