Повратком Јоване Илић из САД атлетика се вратила у Суботицу

На тромечу Словенија-Хрватска-Србија у Загребу заузела је друго место, резултатом личног рекорда 13,61 метара, осам центиметара краће од Словенке Неје Филипич. Резултат за поштовање, с обзиром на то да је Илићева летос, на државном првенству у Краљеву, први пут летела преко 13 метара (13,08). Тим дометом најавила је учешће на Светском првенству у Београду, почетком марта.

– Планирам да зимску сезону завршим скоком више од 14 метара – самоуверена је својевремено најбоља српска јуниорка у спринту. – Мало ко је веровао да могу до резултата који сам постигла у Загребу. По повратку из САД и трогодишњег одсуства са атлетских стаза и залетишта, лагано, корак по корак, годину и по дана враћам се на позицију где могу да планирам репрезентативне домете.

Преко Атлантика, на студије у САД, кренула је 2016. године, са ореолом најбоље српске јуниорке, са три државне титуле. Услов за упис био је да уз спринт мора да савлада још неку дисиплину из атлетског програма.

– Скокови су, иначе, били саставни део спринтерских тренинга – подсећа Јованин тренер Јожеф Кереши. – Определили смо се за троскок, а у савладавању финеса те дисциплине значајно нам је помогао мајстор за скокове, тренер из Новог Сада Ференц Камаси. Врло брзо Јована је достигла резултат којим је одговорила на амерички услов.

Након што је успешно завршила факултет и вратила се у Суботицу Јована је егзистенију везала уговором са компанијом за рад на пословима наставника енглеског језика, посредством интернета.

– Одлино сам зарађивала као фриленсер, али врхунски спорт захтева комплетну личност. С друге стране, компанија има своје захтеве на које нисам имала одговарајући одговор. Не могу да ризикујем, сносила бих последице ако нешто не би било у складу са стандардима. Одлучила сам, дала сам отказ... Сада је лакше што се тренинга и такмичења тиче, али извор прихода је пресушио.

Селектор српске атлетске репрезентације Един Зуковић препознао је потенцијал који Јована има. На његов позив национални Савез је у знатној мери финансирао програм припрема, локална самоуправа је помогла једнократно, али знатан део трошкова сносила је сама Јована.

– Стагнирала сам у Америци, мислила сам да се никада нећу вратити... Три, готово четири године била сам изван тренинга. Сасвим довољно да схватим где је мени место. Јавила сам се тренеру, ресетовали смо се и кренули усусрет изазовима. Сада сам боља него икада, сазрела сам у сваком погледу. Мало ко је веровао да могу преко 13,50 метара. Када сам на Балканском у Смедереву скочила 13,53 знала сам да сам на правом путу.

На залетиштима скакачице остају и до 35-36 година. Јована је са 24 планирала два олимпијска циклуса.

– До краја марта, нема сумње, скочиће 14 метара – убеђен је тренер Кереши, својевремено један од најбољих балканских тркача на 400 метара. – У летњем периоду требало би да се устали на даљинама више од 14 метара. Следеће године планирамо 14,20, а у олимпијској години идемо на 14 и по метара. То је резултат који обезбеђује место на свим значајнијим митинзима и великим такмичењима, све до Дијамантске лиге. Други олимпијски циклус стартовала би са 27 година и са циљем на 15 метара даљине.

Доста је детаља преостало на којима мора да ради и на којима ће радити у периоду који следи. У Суботици нема услова за припреме у зимском периоду. У Београду, Новом Саду и у Мађарској радили су на техничким елементима троскока. Спринт заостаје. Још једна једнократна финансијска „ињекција“, како рекоше, поставила би све на своје место.

Л. Бакмаз