Бивши ас ФК Војводина Ласло Леринц, комшија свих Новосађана

Црвено-бели дрес Војводине носио је од 1969. до 1979. године, одигравши 407 утакмица и постигавши 108 голова.

Фудбалску каријеру Леринц је започео у матичном ФК Топола (данашњи ТСЦ) из Бачке Тополе, да би у 20-ој години живота стигао у Нови Сад. 

– Те, сад већ далеке 1969. године, требало је да пређем у Челик из Зенице. Све је било завршено у вези мог ангажмана за босански клуб, да би тада у Тополу, изненада, мерцедесом стигао тадашњи легендарни спортски директор Војводине Вујадин Бошков, који ме је убедио и уверио да је Нови Сад далеко ближе од Зенице и боља опција за мене – присетио се Ласло Леринц.

Добро упућени и живући људи и дан данас тврде да је његова генерација у сезони 1974/75. играла далеко најлепши фудбал у Југославији и да је победила шампиона, Хајдука из Сплита, у обе утакмице. У Новом Саду било је 2:0, а у Сплиту невероватних 4:1.

– И поред пуне мреже голова шампиону, Војводина је на крају првенственог каравана била друга. Хајдук је на крају те сезоне сакупио три бода више, а Црвена звезда имала је осам бодова мање од нас.

О тој утакмици у Сплиту се и дан данас прича, као о једној од најбољих у историји Војводине. Тим је са клупе, као тренер, предводио легендарни Тодор Тоза Веселиновић.

– Била је то, заиста, рапсодија од фудбала по Тозиним нотама и готово смо са сваког стадиона били испраћени аплаузима. Веселиновић је био боем у животу, али и боем игре. Није био роб сувопарног резултата, већ лепе и лепршаве игре. За њега је фудбал био и остао плес на трави. Та Тозина времена и игра заувек остају упамћени.

По многима Ласло Леринц је био најбржи фудбалер Југославије из тог периода.

– Истина, иде таква прича, али заиста ми је непријатно да ја причам о себи. Искрено, било их је још брзих, ако не и бржих, попут Илије Катића из Партизана, Илије Петковића из ОФК Београда, Данила Попиводе из Олимпије, Јадранка Топића из Вележа... Тако да је то релативно...

Новосађани, ма у ком делу града живели, Лацику доживљавају као првог комшију, кога могу да виде на скоро свим спортским догађајима, без обзира да ли је реч о рукомету, одбојци, кошарци, малом фудбалу..

– Е, то је моја велика радост и ваљда део природе, против које не могу. Кафане никад нису биле мој изазов. Више су ме привлачили спортски терени и млади, поштујући и ценећи све клубове и актере. Наравно, највише моју Вошу. Против других никад нисам био, нити ћу икад бити – нагласио је популарни Лацика, комшија свих Новосађана.

        Ј. Галић