Катарина Станковић из Мужље намирила цео век

– Две кћерке су рођене пре Првог светског рата, а две када се деда, солунски добровољац, вратио из рата. Отац јој је рано умро и терет је пао на кћерке. Моја мајка је сама орала, ишла у надницу у Мошорин, сваког дана пешке из Титела. Тешко се живело и много радило – прича Душан Станковић, Катаринин син.

После рата, како је био обичај, Катарина је преко проводаџије

упознала мужа из Ниша. Запутили су се у Зрењанин, у ком је већ живела Катаринина сестра са мужем, и то у кирији.

– Можете мислити, долазе у кирију, код тетке и тече који већ живе као подстанари. У улици Ђурђа Смедеревца сам се и ја родио 1951. године. Но, после тога се селимо у Његошеву, опет у кирију. Мајка није радила, јер отац није дозвољавао, али је економисала. Сваки динар је два пута преврнула. Кад је отац умро, запослила се као чистачица и тако дочекала пензију – каже Душан.

Данас Катарина Станковић живи са Душаном у Мужљи. Скоро је непокретна. У 91. години је оперисала кук, а у 89. жуч. Види на једно око, а не чује скоро уопште, па зато син и прича причу о њој.

– Летос је излазила уз помоћ ходалице испред куће, али зими не може. Дане углавном проводи читајући новине – истиче Душан.

Катарина има унуке и пет праунука. Њима се посебно радује.

– Као свака стара особа, често зна да каже што ме Бог не узме или дао Бог да се не пробудим. Али, воли да живи. Живот јој је био тежак, мукотрпан, али и леп. Како каже, има ген за дуговечност, јер је у породици било оних који су живели више од 90 година. Сада је остала само она – наводи Душан Станковић.

Ж. Б.