Нове књиге у издању Стеријиног позорја
Стеријино позорје објавило је књигу Дејана Петковића „Постдрамско у поетици Александра Поповића“, а на карактеристике тога аутор књиге скреће пажњу кроз анализу драма „Љубинко и Десанка“, „Чарапа од сто петљи“, „Крмећи кас“ и „Ноћна фрајла“. Дејан Петковић је своју докторску дисертацију одбранио 2020. управо бавећи се делом овог нашег познатог драмског писца, у раду „Епске комуникацијске структуре у драмама Александра Поповића“.
Управо на комуникацијске структуре и појам епизирања, појмове незаобилазне у Петковићевој анализи Поповићеве (пост)драмске поетике међу осталима, аутор ове књиге указује као на теоријска полазишта, и објашњава их на почетку ове књиге, нудећи их читаоцима као својеврсне кључеве који ће им омогућити непосреднији увид у ово тумачење.
- Критеријум говора је историјска чињеница, која, имајући у виду комуникацијске импликације на релацији аутор-реципијент, драмску структуру у односу на епско-наративну опредељује као дистинктивне категорије. Епизирање драме, или једноставно епизација, представља константну структурну појаву у дијахронији драмске и позоришне уметности, која је „пре тенденција но модел, пре примеса но установљена форма“, али која упркос томе до данас изазива бројне теоријске полемике и дискусије. Сузбијање традиционалног, епског приповедача, односно субјекта епске форме, који у драми повезује интерни план радње са спољним комуникацијским системом, једна је од темељних претпоставки идеализоване форме драмске нарације. Свако одступање од драмске аутономије, која се вербално или невербално реализује на искључиво интерном комуникацијском нивоу, представља продор епских елемената у структуру драме, односно означава тенденцију епизирања или дијегезе. Процес епизације драме подразумева успостављање посредничке функције, која употребом одређених наративних форми, односно утврђеног скупа техника епизације, означава прекид у презентацији драмске радње, постаје њен тумач и коментатор, указујући на латентно присуство аутора и интернационалност његових становишта – наводи Дејан Петковић.
Стога анализе сваке од поменутих драма у овој књизи имају исте сегменте: Ауторско епизирање; Вербално епизирање ликовима унутар драмске игре; и Невербално епизирање. Временско – просторним структурама Поповићевих драма такође се бави аутор и објашњава појмове сценског простора, простора радње, драме, фикције, као и сценско и несценско и терцијарно драмско време. Простор и Време посебно су издвојени и анализирани у свакој од поменутих драма у овој књизи.
У закључним разматрањима, између осталог, Петковић пише и о ликовима Поповићевих драма, примећујући да нису ни довршене психологије, али ни појаве у потпуности лишене индивидуалних карактеристика.
- Они су као репрезентанти једног специфичног менталитета, нарави и колективне психологије, који о себи и свету којем припадају више саопштавају музикализацијом говорних чинова но говором самим, парадигматичне појаве, препознатљиве у најразличитијим друштвеним контекстима. Јасно је да Поповићеви ликови не припадају типологијама класичне комедиографске традиције, а још мање представаљају карактере по моделу психолошки детерминисаних појава, као што је то, на пример, случај у грађанској драми – указује Петковић.
Н. Пејчић