Уз одлазак у вечност Стевана Јеловца: Велики дечак и још већи борац

Рекао ми је тада да још не зна где ће да настави каријеру, причали смо у спортским, али и свакодневним темама... Када смо се растали, помислио сам на то како тај момак зрачи позитивношћу, разоружава осмехом и код сваког саговорника уноси огромну дозу оптимизма. А онда...

Био је 14. новембар када се Стева срушио током индивидуалног тренинга у АЕК-у. Пресекла ме је та вест. Ма, није то могуће, резоновао сам, нека је грешка у питању и позвао сам мог старог другара Синишу, Стевициног оца, који ми је, нажалост, потврдио да је све истина. Речи су замрле негде у мени, а сузе су се свим силама упињале да крену. Добри дечак из мог града борио се за живот... Касније сам чуо да је претрпео мождани удар и да се налази у критичном, али стабилном стању. Стевина породица убрзо је отишла у Атину, да буде уз њега, да он буде уз њих, да су заједно. Веровали су да ће њихова четири срца заједничком снагом победити и да ће Стева да се пробуди. Нажалост, најпозитивнија и најискренија родитељска, сестринска и енергија сваког човека који се молио за његов опоравак, нису биле довољне. Судбина, шта ли, одлучила је другачије и један дечачки осмех остао је залеђен у времену. Преселио се у вечност, остављајући велику празнину иза себе и немерљиву тугу.

Стеван је одрастао, и животно и спортски, у родном Новом Саду. Како је све више израстао, некако је било и очекивано да му кошарка постане занимљива. четири године тренирао је код Јанка Луковског у Спорт кију, радећи с Гораном Вркићем и упијајући нова знања, а онда је, као веома талентованом момчићу, уследило његово пресељење у Београд.

Срели смо се, пуно година касније, у Анталији, где је као професионалац градио каријеру. Поново ме је обасјао Стевицин осмех, оптимизам и чврста вера у исправност оног што ради. Борио се своје за место под сунцем, великим радом и посвећеношћу, као и додатном снагом коју је црпио из породице. Није падао када се суочавао с неправдама које у спорту увек постоје, већ је на њих одговарао још већом упорношћу, рушећи баријере које су понекад деловале непремостиво свима. Али не и Стевану Јеловцу!

Мењао је земље, континенте и клубове, свуда остављајући неизбрисив траг. У легенду је ушла његова партија живота, када је, у дресу руског Нижњег Новгорода, левицом засуо кош Калева и постигао 49 поена, уз 15 скокова. То је и данас рекорд у ВТБ регионалној лиги, а у њој су наступали многи велики играчи. Међу њима био је и наш Стеван.

Увек је у Јеловцу-млађем тињала вера у то да ће, једног дана, да заигра у дресу репрезентације Србије. И заслужио је ту част, наступајући за нашу земљу у квалфикацијама за Мундобаскет 2019. Видели смо се у пролазу пред почетак утакмице с Немачком, у Спенсу, чиме су му се, апсолутно сам уверен у то, остварили дечачки снови. И, опет, осмехом је одговорио на честитке, учинило ми се - никада блиставијим. Био је свој на своме, поносан, баш ту, у свом граду и у најдражем дресу.  

Једно такво дете и такав момак, ма - људина, преселило се у вечност. Оставио је за собом огромну тугу у душама свих оних који су га знали, празнину коју није могуће надокнадити. Остаће тек лепо и драго сећање на великог дечака и његов прелепи осмех, који ће остати да титра изнад улица у вароши подно Петроварадинске тврђаве. И нада да ће му тамо, негде, ако такво место постоји, бити много лакше и боље.

Барем је толико заслужио!

Александар Предојевић